Iskoni stvori Bog nebo zemlju i ljude na njoj, i blagoslovi ih i dade im vlast nad svim stvorenjem svojim. I jedne postavi careve, druge knezove, druge gospodare, i svakome dade pasti stado svoje i čuvati ga od svakoga zla koje nailazi na nj. Zato, braćo, Bog premilostivi utvrdi Grke carevima, a Ugre kraljevima, i svaki narod razdeli, i zakon dade i naravi ustanovi, i gospodare nad njima, po običaju i po zakonu rasporedivši svojom premudrošću.

Stoga po mnogoj svojoj i neizmernoj milosti i čovekoljublju darova našim pradedovima i našim dedovima da vladaju ovom zemljom srpskom, i Bog svakojako upravljaše na bolje ljudima, ne hoteći čovečje pogibli, i postavi me velikoga župana, narečenoga u svetom krštenju Stefana Nemanju. I obnovih svoju dedovinu i većma utvrdih Božjom pomoću i svojom mudrošću, danom mi od Boga, i podigoh propalu svoju dedovinu i predobih: od morske zemlje Zetu i sa gradovima, a od Arbanasa Pilot, a od grčke zemlje Lab sa Lipljanom, Dubočicu, Reke, Zagrlatu, Levče, Belicu, Lepenicu. I Božjom pomoću i svojim trudom to sve pridobivši, pospešenjem Božjim, pošto je moja vladavina odasvud primila mir i tišinu, počeh podsticati misao svoju i poučavati um svoj da želim i da se brinem za dušu svoju, u koji ću broj biti ubrojan u dan strašnoga suda, i kako bi mi bilo moguće primiti anđelski i apostolski obraz, i posledovati Vladičinim rečima: „Uzmite jaram moj na se i naučite se od mene, jer sam krotak i smeran srcem; jaram je moj blag i breme moje je lako…“.

Krst Simeonov i potpisanije

Iz stila i načina na koji su  «Državno pismo» (Bundesbrief) i «Hilandarska povelja» pisane jasno se vidi da su osnivači i švajcarske i srpske države duboko verujući ljudi. Ako uzmemo u obzir da Povelja o osnivanju švajcarske države počinje rečima: «U ime Gospoda, amin.» a završava se: «Sve gore navedeno, usaglašeno na opšte dobro, treba, ako Bog tako bude hteo, da traje večno» i reči osnivača srednjevekovne srpske države na kraju Hilandarske povelje: «Ako li ko ovo izmeni, da mu Bog sudi i da mu je sveta Bogorodica suparnica na strašnom sudu onom i ja grešnik Simeon», lako uočavamo veliku sličnost i gotovo ista nastrojenja osnivača dveju država. Sve se, dakle, radilo u ime Boga i sve dogovoreno i osnovano ostavljalo se potomcima u nasleđe uz Božiji blagoslov.

Pisac Hilandarske povelje, Stefan Nemanja, bio je osnivač dinastije Nemanjića. On je 1171. ujedinio sve srpske zemlje (bez Bosne koja je u to vreme bila pod Ugarskom) i osamostalio Srbiju od vizantijeske vladavine. Vladao je 1167. do 1196. godine sa titulom «Veliki župan» nad oblastima Raške, Zete i primorskim zemljama (današnje oblasti zapadne i centralne Srbije do Morave, Crne Gore, Hercegovine, južne Dalmacije i severna Albanija). Bio je duboko verujući čovek, što se iz njegovih povelja i pisanih dokumenata vidi. Godine 1196 on abdicira sa trona i odlazi na ostrvo Atos kod svog najmlađeg sina Rastka (monaha Save). Tako jedan vladar i sin vladara postaju skromni monasi na Svetoj Gori. Nemanja se upokojio kao monah Simeon 1200. godine. Iz njegovog groba iznikla je vinova loza, čiji plodovi imaju čudotvornu moć. Mnogi verujući ljudi koji nisu mogli da dobiju porod, upotrebom grožđa sa ove loze uspeli su da izrode potomstvo. Manastir Hilandar čuva hiljade i hiljade pisama zahvalnosti koje su ljudi izlečeni čudotvorstvom Svetog Simeona poslali manastiru.

Dinastija koju je osnovao Stefan Nemanja vladala je Srbijom od 1167. do 1371. godine. Ako je za narod Izrailja doba cara Davida i Solomona bilo zlatno doba, to je za Srbe svakako doba Nemanjića. Njegov sin Sveti Sava bio je prvi srpski Arhiepiskop koji je 1219. godine uspeo da od tadašnjeg vaseljenskog Parijarha Manojla Saratena dobije samostalnost za Srpsku pravoslavnu crkvu. Nemanjin potomak Stefan Uroš 4. Dušan Silni (1331-1355) vladao je velikom teritorijom a 1346. godine krunisao se za cara. To je bio vrhunac moći srpske srednjevekovne države.