Država koju je u drugoj polovini dvanestog veka osnovao rodonačelnik svete loze Nemanjića veliki župan Stefan Nemanja, vrhunac svoje moći doživljava za vreme vladavine kralja Stefana Uroša 4 Dušana, u narodu poznatijeg kao Dušan Silni. On je srpsku državu uzdigao na rang carevine, a sam se 1346. godine krunisao za cara Srba i Grka. Srbija je za vreme njegove vladavine bila jedna od najmoćnijih i najuređenijih država u Evropi. 1349 on donosi prvi svetovnopravni akt u Srbiji, poznat pod imenom «Dušanov zakonik». Taj pravni spis je obavezan predmet proučavanja na gotovo svim pravnim sveučilištima u svetu. Dušan je imao velike planove, bio je i jedan od pretendenata na vizantijski presto. Iznenadna smrt koja ga je zadesila 1355. godine sve je prekinula, a srpsku državu uzdrmala u temeljima. Na čelu države dolazi Dušanov sin Uroš ⁵. Nemanjić, u narodu prozvan Uroš Nejaki. Njemu nije polazilo za rukom da sačuva ono što mu je otac ostavio u nasleđe. U pojedinim regijama velikaši su toliko ojačali da su prestali da priznaju Uroševu vrhovnu vlast. Unutrašnja nesloga i sukobi izazivali su velike krize u državi. 1365. godine Vukašin Mrnjavćević kruniše sebe za kralja i savladara cara Uroša ⁵. Godine 1371. umire car Uroš Nejaki, a braća Mrnjavčevići doživljavaju strahovit poraz od turske vojke. Ta godina je bila prekretnica u istoriji Balkana. Na istorijsku pozornicu stupa Osmanlijko carstvo sa pretenzijama da dokle god se i poslednje crkveno zvono čuje, pa makar i u oblacima izliveno bilo, dotle dobaci strelu islama. U tom pohodu, Osmanlijama su prvi na putu bili hrišćani istočnog obreda Vizantija, Bugarska i Srbija.

Srbija napad Osmanlija dočekuje u ne baš zavidnom položaju. Zemlja je bila razjedinjena, velikaši zavađeni i zaslepljeni međusobnim sukobima, susedi zaokupljeni svojim brigama. Jedina svetla tačka u Srbiji toga vremena bio je knez Lazar Hrebeljanović, čovek od vere i časti, spreman na žrtvu i samopožrtvovanje. Knez Lazar svestan opasnosti koja vreba, pokušava da srpske velikaše pomiri i ujedini, pa da tako ujedinjeni uđu u borbu sa Turcima. Prvu bitku na Pločniku 1386. godine knez je upeo da dobije. Glavni boj je, međutim, tek predstojao.

Osmanlijski vladar, sultan Murat priprema veliku vojsku za pohod na Srbiju. On se pismom obraća knezu Lazaru. Svestan svoje vojne nadmoćnosti i istorijskog trenutka, Sultan nudi Knezu vazalni odnos, uz priznavanje vrhovne turske vlasti. Ukoliko se sa tim ne složi, moraće ući u vojni sukob. Ispostavilo se da će pitanje koje je pred Kneza postavio Sultan, biti sudbonosno. To pitanje postavljaće se kasnije pred sva srpska pokoljenja i aktuelno je i danas. Sloboda ili blagostanje? Boriti se za slobodu ili se potčiniti i biti osvajaču rob i vazal?

Knez Lazar razmišlja ovako: «Stradaćemo ovako ili onako. Možemo da biramo. Da nestanemo puzeći kao turske sluge i poturice, ili da izginemo kako priliči ljudima. Bolje da nas unuci mrtve pamte, nego da nas sinovi žive zaborave»¹. Odlučio je da se vojno suprostavi Turcima. Na opasku jednog velikaša, da će seljaci onih vladara koji su se potčinili Muratu mirno sakupljati pšenicu, a Lazarevi zajedno sa njim ostavljati kosti po Kosovu, Lazar odgovara: «Žanju, da mogu da plate Turcima harač. Mirno žanju, da bi mogli mirno da gladuju. Od takvog se mira moramo braniti»². Za trpezom u Lazarevom dvoru, na čuvenoj «Kneževoj večeri», koju je knez Lazar organizovao uoči Kosovskog boja, velikaši («koji bi zbog vlasti pristali pre da se poturče, nego da uđu u borbu protiv Turaka»³) pokušavaju da ga odgovore od borbe. Njihovi argumenti su da je turska vojska mnogo brojnija i organizovanija, da je bitka unapred izgubljena i da će stradanjem srpske vojke i velikaša na Kosovu srpska zemlja biti izložena pljačkanju i pustošenju. Knez Lazar odgovara: «Ja ne odlučujem da li ću ići u borbu po tome kolika je sila koja mi preti, nego po tome koliku svetinju branim»⁴. Večeru započinje sledećom molitvom:

«Nek nemamo ništa, do jedno zrno soli
al nek sve bude njime osoljeno.
I kad nam sve odnesu vode i vatre,
to jedno zrno neka bude sve.»⁵

Trpeza na Kneževoj večeri je više bila monaška nego vladarska. Hristovi ratnici su jeli ono što je jeo Hristos sa svojim Apostolima. Mir i svečanost događaja poremetila je jedna teška kleveta. Klevetu je izrekao knežev zet, gospodar srpskih zemalja u kosovskoj oblasti Vuk Branković. Optužio je verenika Lazareve najmlađe kćeri  i Lazarevog najboljeg viteza  Miloša Obilića za zaveru.

Najpoznatiji srpski ratnik toga doba, Obilić, na daleko čuven po podvizima u bojevima i odlučan borac za pravdu i istinu, optužen je da će na Kosovu izdati srpsku vojsku i Lazara. Njemu, kao dokazanom rodoljubu i vitezu koji je u prethodnom boju protiv Turaka na Pločniku bio teško ranjen, ova optužba je veoma teško pala. Da nije izrečena toga dana uoči boja na Kosovu, sigurno bi Vuk Braković morao na dvoboj. A na dvoboj Obiliću niko nije smeo. Upravo je na trenutak u kojem izriče optužbu i računao Vuk Branković. Za dokazivanje Obilićeve nevinosti nije bilo vremena. Ujutru se moralo u boj. Miloš Obilić se posle optužbe izrečene na njegov račun, knezu i velikašima obraća rečima: «Umesto pričešćeni kako smo želeli, na Kosovo ćemo otići otrovani. A zašto nas Vuk, i s kakvim razlogom truje i zavađa uoči same bitke to samo on zna, a mi možemo da pretpostavimo. Zavetujem se, pred ovim hlebom i vinom, pred ovom živom slikom Isusa Hrista: Na Kosovu ću sutra ubiti Murata»⁶. Izgovorivši ove reči, Obilić se poklonio Knezu i otišao.

Posle njegovih reči i odlaska, u prostoriji je zavladao tajac. Nije im bilo nimalo prijatno što ih je Obilić napustio, a većina njih je smatrala da je Obilić precenio svoje mogućnosti i da je sultana Murata nemoguće bilo ubiti. Obilić je, međutim, bio siguran u ostvarljivost svoga plana i u ispunjavanju zakletve izrečene pred Knezom i velikašima. Noć je proveo u odaji u kojoj se obično povlačio pred sve važnije bitke. Tu je kroz molitvu razgovarao sa Bogom i svetim Hristovim Ratnicima. Molio je samo za jedno. Da Lazareva i njegova žrtva ne budu uzaludne i da mu Gospod da snage i mudrosti da sutradan istraje na svom putu. Pred zoru , oprostivši se od svoje verenice, među prvima otišao u Hram na službu Božiju i primio pričešće iz ruku ostarelog srpskog Patrijarha. Patrijarh ga je blagoslovio i Obilić je krenuo u svoju misiju.

Bio je 28. jun 1389. godine. Vidovdan. Kosovo polje. Na strani gde su se Turci ulogorili i podigli svoje šatore, čulo se urlanje i dreka turskih bozundžija^* a sa srpske tiho pojanje sveštenika i monaha. Toga dana su se na Kosovu polju sudarile dve civilizacije, dve različite filosofije života, dve različite religije. Sudario se krst sa polumesecom.

Odmah na početku bitke, jedan vitez sa krstom na prsima i u srcu, probijao se kroz turske redove. Probio je dva obruča turske vojske. Ka trećem je krenuo kopljem okrenutim naopačke. Bio je to znak predaje. Turci su odahnuli što im se ovakav junak predaje i što ne moraju sa njim više da se bore. Kada se doznalo da je reč o Milošu Obiliću, radosti u Turskom taboru nije bilo kraja. Prvi komentar u Sultanovom šatoru bio je da je Lazar ostao bez svog naboljeg junaka. «Da je najbolji, ne bi okretao koplje naopačke», odgovorio je na to Murat i zapovedio da ga izvedu pred njega. Kada su Obića izveli pred Murata, zahtevali su od njega da se pred Sultanom pokloni na način na koji su to radili svi Sultanovi podanici. Poklonom do zemlje i ljubljenjem čizme. Obilić je pretpostavljao da će se tako nešto od njega tražiti. To je bio veoma pogodan trenutak da svoju zamisao sprovede u delo. Poklonio se Sultanu i prilikom pridizanja, iskoristio priliku, izvukao iz rukava sakriveni bodež i njime raporio utrobu Sulanovu.

Celokupno Muratovo obezbeđenje i pratnja skočili su na Obilića, ali je tada već bilo kasno. Murat je ležao smrtno ranjen na svome divanu. Šok u turskom taboru je bio ogroman.

Obiliću je u tom trenutku bilo svejedno šta će Turci učiniti s njim. On je svoj zavet ispunio. Lekar koji je odmah priskočio Sultanu u pomoć, konstantovao je da Sultan neće još dugo. Savetovao mu je da ne govori. «A kad ću govoriti ako ne sad?» cinično je upitao Sultan. On je pre svega hteo da razgovara sa Obilićem i sazna koji ga je motiv gonio, da položi svoju glavu za Sultanovu? U Simovićevoj drami «Boj na Kosovu» razgovor između Murata i Obilića teče ovako:

Murat: «Kaži mi… zar si toliko lud da poveruješ… da će ovo, što si učinio sa mnom odlučiti bitku?»

Obilić: «Možda i neće. Ali ako ne odluči ovu, možda će odlučiti neku bitku sutra!»

Srbin Hamza^**: «O kakvim ti sutrašnjim bitkama govoriš? Ni ovom danu nećeš videti kraj.»

Murat: «Polako Hamza… pusti ga da govori.»

Obilić: «Od danas će znati ko nije znao, da Srbija nije ćilim iz Ušaka, na kome se drema i srkuće šerbet! Da Kosovo nije svilen jastuk iz Bruse. Od danas će znati svako ko nije znao, da Srbi znaju za nešto skuplje od glave!

Srbin Hamza(udari ga): «Pseto.»

Murat: «Opet ti Hamza!…Ne udaraj ga vezanog!»

Srbin Hamza: «Kad laje.»

Obilić: «Srbija nije šaka zobi, da je pozoba svaka vrana koju donese vetar!»

Murat: «Pusti sada, Obiliću, vrane i zob! Šta je to kaži mi tako skupo… skuplje od glave? Zašta ti danas daješ svoju glavu?»

Obilić: «Ja danas svoju glavu, čestiti care, zalažem i dajem za svoju reč!

Murat: «Bože… što ne smem da se nasmejem! To što ti glavom plaćaš tvoju reč ne mora da znači da je tvoja reč skupa, već da je tvoja glava jeftina! Miraleme… ja sam mislio da me je ubio junak… A mene je ubila budala! Koliko mora da je prazna glava koja se daje za jednu puku reč?

Obilić: «Bolje da se upitaš koliko je vredna ta reč za koju se polaže ljudska glava! Da nije te reči, šta bi smo imali? Šta bi nas delilo od skakavaca i stonoga!?»7

Ove reči Miloša Obilića i njegov junački podvig ostaju duboko urezane u pamćenje svih srpskih generacija do dana današnjeg. Kosovski Zavet i meta koju su Knez Lazar sa svim svojim vojnicima i Milošem Obilićem postavili nevidljivo stoje kao cilj koga treba dostići svakom Srbinu, koji drži do svoje vere i tradicije. Vidovdan je za Srbe jedan od najvećih nacionalnih praznika, mada nam mnogi zameraju da slavimo poraz, jer je toga dana izginula velika srpska vojska. Istorijski gledano bitka na Kosovu, 1389. godine završena je bez pobednika. Obe su vojske iskrvarile i posustale. Poginuli su i turski sultan Murat i srpski knez Lazar. Ali ipak boj na Kosovu je dobijen – ne za srpsku državu koja je uskoro posle boja pala u turske ruke i oslobodila se tek početkom devetnaestog veka – već za Evropu, koju je Srbija telima svojih junaka spasila od prvog i najjačeg naleta turske najezde. Moralno gledano, srpski narod je tom bitkom dobio mnogo. O toj moralnoj strani Kosovskog boja i Zaveta Sveti Vladika Nikolaj srpski Zlatoust kaže: «Kosovo je naš centralni doživljaj. Kneževo privoljevanje carstvu nebesnom, izvršeno je u ime celog naroda, bilo je najjači izraz sveukupnog smisla naše istorije i njena regulativna ideja. Kosovo je pokazalo da se naša istorija odigravala na najvišem planu, na tragičnoj i uzvišenoj granici nebeskog i zemaljskog, Božjeg i ljudskog. Ako smo, kao narod, u Nemanjićskoj epohi — s Hristom u slobodi  imali i moć, i sjaj i zadužbine; u pokosovskoj epohi — s Hristom u ropstvu  nismo klonuli, nismo pali, nismo propali, već smo pokazali iznenađujuću dubinu duše kroz mnogostruku narodnu umetnost, i snagu te iste duše kroz pobedonosne nacionalne ustanke. Sreća je za nas imala više opasnosti i u nesreći penjali smo se do Božanskog prestola. Otuda je narodni pesnik opevao tužno Kosovo daleko više nego i jedan naš istorijski uspeh. Kosovo je svedočilo da se kao narod nikad nismo borili za beznačajne stvari i da nikad nismo mogli biti iskreno oduševljeni sitnicama i prolaznostima.

¹Ljubomir Simović, Kosovski boj, Stubovi kulture, Beograd 2003, str.12
²isto, str. 15, 61
³isto, str. 14
⁴isto, str. 66
⁵isto, str. 66
⁶isto, str. 73, 77
⁷isto, str. 105-106

^*  buzundžije su bili specijalno plaćeni ljudi koji su imali zadatak da vičući, zavijajući i udarajući u razne doboše prave buku od koje se ledila krv u žilama i koja je imala za cilj da unese strah i pometnju u protivničkom taboru

^** Srbin Hamza islamizirani Srbin (jedan od malobrojnih Srba koji su se zarad lagodnog života i različitih privilegija odricali od Hrista i prihvatali islamsku religiju)