Najlepše besede o svetu, duši, tajnama

O SPASENJU

– Da li bolesti dolaze od greha? – pita jedan od studenata.

– Zbog mislenog pada. Od misli. Svi obično misle i dobro i zlo. Kakvim se mislima bavimo, takav nam je život. Duh se hrani mislima, telo fizičkom hranom.

– Da li postoje naše misli i misli koje nam se ubacuju sa strane?

– Sa svih strana nam se ubacuju. Sa svih strana su misleni radijusi. Kad bi nam se otkrilo, to je strašna mreža. A svako ima radio stanicu u sebi. Čovek je mnogo precizniji aparat od radio stanice, od televizora, samo mu je funkcija poremećena. Kako je precizno biće čovek! Kako uzvišeno! Ali ne umemo da cenimo. He umemo da se uključimo u izvor života, da osećamo radost života. Hero uvek nam podmeću… neprijatelji… Prepodobnom Antoniju Gospod je otkrio mislene radijuse kojima smo okruženi. I kad je video, on je uzdahnuo: „Gospode, ko može ovo da prođe?“ I čuje glas: „Samo smerni i krotki.“ Do njih se oni ne dotiču. U njih su uključeni samo mir, tišina, Božanski radijusi, znak apsolutne Božanske snage. He uključuju se u negativno.

– Kako naša zagađena životna sredina utiče na nas?

– Eto sad kažu, baš je jadna naša Srbija, sasvim jadna. Kažu da je najviše zagađena radioaktivnim materijalom. Sad je najjača radijacija u Srbiji. Velika, neizdržljiva. Nismo bolesni, ali nemamo svežine. He ide. He može da se uklopi misao. Teško ide. Ljudi zdravi, a ne znaju šta im fali. Piju lekove, još rope. A dokle imamo još malo čistog vazduha, treba iskoristiti, ali i to je zagađeno, sve. Osobito kad se bavimo umnim radom, treba da se često duboko diše, jer mozak i srce ogromnu količinu kiseonika troše. Čim nema dovoljno kiseonika u mozgu, ne možemo da „ukopčavamo“. Nešto ne ide, pa se čudimo šta. Nema goriva dovoljno, nema kiseonika.

Eto vidiš, jedu sad otrovnu hranu. Sve smo zatrovali. Na pijaci nemaš šta da kupiš. Lepo je, ali ne smeš da kupiš. Krajem prošlog veka jedan starac je rekao: „Doći će vreme da će ljudi proizvoditi mnogo poljoprivrednih proizvoda, ali neće smeti da ih jedu.“ Eto, došlo je vreme. Pitaju kako? Pa, otrovana nam je hrana. Otrovana telesna, otrovana i duhovna. Zatrovana deca, zatrovani i stariji.

Misle ljudi ovde će da vekuju. A ono, kratak život. Šta je to, čoveče, život? Pa, nije ništa. To je toliko kratko da se ne može ni zamisliti. Čovek u mlađim godinama to ne primećuje. Ja mnogo puta razmišljam: baš smo jadni mi na zemlji, kad ne možemo da preživimo ni četiri milijarde sekundi. To bi trebalo da živimo 130 godina. Sto godina je tri milijarde sekundi. Šta je to sto godina?… Ništa… Momenat… Kratko… Živimo u večnosti. Inače, ovo vreme je zahvaljujući tome što se zemlja okreće oko svoje osovine i oko sunca. Ako bi sunce stalo u zenitu ne bi bilo mogućnosti da merimo vreme. Živimo u večnosti. Stalno dan. He bi imali odakle da počnemo.

Kad ne merimo vreme, vidiš da vreme ne postoji? Postoji kod nas koji smo ograničeni. Zato u „Otkrivenju“ Jovan Bogoslov kaže, onaj Anđeo što je stao jednom nogom na kopno, a drugom na more i zakleo se Višnjem, kaže, da „vremena više neće biti. Večnost… znači, pokrenuće Gospod brzinu i materijalni svet će nestati. Znamo da materija kad dostigne brzinu svetlosti, nestaje. Pretvara se u nevidljivu energiju. Kad dostigne brzinu svetlosti, 300 hiljada kilometara na sekundi. Kako smo jadni. Do skora smo za tu brzinu samo znali, a nismo znali da postoji veća brzina. A sad, pošto imamo precizne aparate koji mere pokrete, sad Gospod otkriva da postoji mnogo veća brzina. Čestica energije, da li ih zovu foton, da li drukčije… To se u momentu pojavi na ekranu, i odmah nestaje. Kad se samo pojavi na ekranu, on je već prešao našu galaksiju. A prečnik naše galaksije je 50 miliona svetlosnih godina. Kako je to velika razlika u brzinama. Brzina svetlosti ne može da se uporedi sa ovom brzinom. He može puž sa ekspresom. Trista hiljada sa 50 miliona svetlosnih godina. Znači, ogromna brzina… Da… Pa duh je brži od misli. Misao je spora. Srednja brzina, a duh je neverovatno brz… Prelazimo u večnost… Da. Hvala Bogu na svemu.

Mnogo nam je otkriveno, ali sve smo zloupotrebili. Prosto vidimo da smo sami uslovili da je nemoguće više produženje života na zemlji. Zbog otrova. Otrovali smo se… Jedan naš stručnjak koji je napisao knjigu „Planeta i civilizacija u opasnosti“, Branko Kitanović, kaže: – „2000. godine na zemaljskoj kugli nećemo imati vodu za piće.“ Pijaća je voda od celokupne vodene mase 2 posto. He pije se 98 odsto. Kaže, neće biti mogućnosti da se voda pročisti, biće to sve zatrovano. Za šta se god ljudi budu uhvatili biće sve otrovano. Kakvim se tempom baca na zemaljskoj kugli, kako se izbacuje otrov. Kaže, neprijatelj čovekov broj jedan su izduvni gasovi iz motornih vozila. A posle i sve drugo. Svaka fabrika izbacuje ogromne količine otrova. A i u poljoprivredi. Beograd pije otrovnu vodu. Jedan inženjer koji radi tamo u Makišu kaže: „Mi hlorišemo vodu, ali je još više trujemo. He vredi. Bakterije i bacili lako se odstrane, ali otrovi ne mogu da se odvoje.“ Filtriraj ga koliko hoćeš, pročisti, prokuvaj, radi šta hoćeš – otrov, svuda oko nas je otrov. A čim ne bude vode za piće gasi se život. Organizam je 70 posto vode. Poljoprivreda je napredovala mnogo, ali mnoga drveta su nestala. Brest je odavno nestao….četinarska šuma, počeli vrhovi da se suše. Radijacija jaka, ili planinski izvori otrovani. Otrovane su nam kiše, eroziraju zemlju. Zemlja otrovana. Otrovali smo se… A ljudima, sve im je malo. Sve im je malo.

Počelo je još odmah posle pada naših praroditelja. Odmah je bilo krvoproliće. Kain je ubio svog mlađeg brata Avelja samo iz zavisti. Što se Aveljeva žrtva prima, a njegova ne. Odatle je sve počelo. I dan danas. Nema se mira. Svi nešto traže kao da će vekovati, a nema ništa. Ništa… Ništa… Izgleda da je kraj došao. Ovakvim tempom te fabrike truju okolinu i neće moći dugo da se živi. Hvala Bogu još ima ptica… Ali mnoge su vrste nestale… sve se više uništava i gasi život… Pa nije tajna. Pre desetinu godina kad padne sneg ovako veliki, kad je mesečina, skupi se puno zečeva, čitavi krugovi. Sneg veliki, oni natapkali, napravili krug, tu gde je čistina, gde nema drveća jure se, gone jedan drugoga tamo, prevrću se u snegu, igraju se. Raduju se. Radost života. Životinje imaju radost života. Mi ih poremetimo i mutimo. Oni imaju radost života, a mi imamo svega i svačega i nismo zadovoljni. Oni se ne brinu, ne spremaju ambare za žito, ništa, i opet ih Gospod hrani. Malo grickaju tamo, grančice, nađu negde tamo zaštitu, spavaju. Blagodarni Bogu. A mi ne.

Ptica stalno slavi Boga. Počela rano ujutro u tri sata da peva i do devet sati ne prestaje. U devet sati malo se utišaju, tek onda idu da traže hranu, a i mlade moraju da nahrane… Posle opet peva. Nju niko ne tera da peva. Ona peva. Da li je neko sluša, da li ne sluša ona peva… A mi namršteni, nos naduven. Nije nam do pevanja, ni do čega. Treba da se ugledamo na ptice. Uvek su vesele. A mi? Nama nešto smeta. A šta nam smeta? He smeta ništa. Je li tako? – Tako je, odgovara student. – Mi sami sebi smetamo, kaže otac.

– Oče, zanima nas kako da poznamo volju Božiju u životu. Kako da se opredelimo da li da se zaposlimo na jednoj ili na drugoj strani, da li da se ženimo ili da se ne ženimo?

– Gospod nam sam otvara put. Otkriva kako je Njegova sveta volja. Javlja se Njegova sveta volja preko roditelja. Ako budemo slušali roditelje ići će sve dobro i biće blagosloveno, ako im se protivimo, nema ništa. Ide, ide, ali više ide natraške nego napred. Na primer, ti si zavoleo neku devojku pa hoćeš po svaku cenu. A otac i majka kažu: „Ma sine nije ona za tebe.“ Ali ne vredi, zavezao vrag um, zarobio te i oće, oće. „Ma nije sine to za tebe kažu roditelji. „Naći ću ja tebi drugu.“ Ma neće, hoće po svaku cenu. Uzmu se. Misli ideal. Vole se, kroz neko vreme izgustira se, to prođe i nema ništa. Najbolje je kad se roditelji ranije dogovore, kad nije velika razlika u godinama, i ako se nikad nisu videli, kad se sastanu najbolje je. Kad se razvije ljubav u braku. Tada se ne ulazi u brak sa planom, imaju blagoslov roditelja i posle ide najbolje… Brak, nije to neki lep život, sladak… Još kako je gorak. Tek posle vidiš da nisi slobodan. Da si vezan, još kako vezan. Upregnut u kola i moraš da vučeš jer biju. Deca traže. Moraš da vučeš hteo, ne hteo. A kad si bio slobodan, drugo si mislio… a sad moraš, ne samo za sebe, nego za mnoge da misliš.