Kad nema nikog da uteši Gospod je tu

UNUTRAŠNJA MOLITVA

Kad osetimo pogodno raspoloženje možemo prekinuti ćutanje srca vršenjem Isusove molitve. Ona je u početku glasila: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji i Reči Božija, Bogorodice radi, pomiluj me!“. Vremenom su je monasi skraćivali i danas ona glasi: „Isuse, Sine Božiji, pomiluj me!“, odnosno na slovenskom: „Isuse, Sine Božiji, pomiluj mja!“ Ako možemo, izgovarajmo Isusovu molitvu s osećanjem. Ako pak ne možemo, pokušajmo da srcem pripadamo Gospodu kako znamo i umemo i zadovoljimo se ćutanjem pred Gospodom. Ukoliko nemamo iskusnog duhovnika da rukovodi nama, opasno je i prinuđivati sebe na unutarnju molitvu.

Kako ste se vi učili umno-srdačnoj molitvi?

Bio sam još sasvim mlad poslušnik kad sam počeo. Otac Amvrosije mi je rekao: „Što god radiš, neprestano govori u sebi: „Isuse, Sine Božiji, pomiluj mja!“. Bio sam dečak i svim srcem ga poslušao. Svakog dana bih ispovedao ocu duhovniku šta se unutra u duši događalo, a on je savetovao šta da činim. Posle izvesnog vremena osetio sam da zajedno s vazduhom koji udišem molitva „ulazi“ u srce. Tokom vremena molitva je počela i sama od sebe da se vrši u srcu. Ali posle je umro moj duhovnik i mnoge godine proveo sam u velikim duševnim mukama. Tuga je razdirala dušu. Strah koji sam nahvatao još u detinjstvu mučio me je ponovo. Bojao sam se da stariji neće biti zadovoljni sa mnom i nikad nisam mogao da odahnem.

Šta ste tada činili?

Kako kad. Najčešće sam uzimao harmoniku, odlazio u samoću i svirao. Oduvek sam voleo muziku, i to mi je donosilo utehu. Ponekad sam sam sebe pitao: Šta hoćeš? Jesi li gladan, jesi li žedan, go, bos, bolestan? Sve je Bog dao, pa šta hoćeš onda? No ipak, duša je tugovala i tražila da je neko uteši ali nije bilo nikog da je uteši. Išao sam kod pojedinih duhovnika, tražio savet, ali ni to nije pomagalo. Tako je to bilo dok nisam pročitao „Put spasenja“ od Teofana Višinskog i Gospod je pomogao. Kad nema nikog od ljudi da nas uteši, onda Gospod i kroz knjigu dolazi da obraduje dušu.