Roditelji i deca

Zašto Gospod naređuje da neprijatelje svoje volimo? Nije to radi njih, nego radi nas. Sve dok mi zadržavamo u sebi misao o uvredi koju su nam naneli neprijatelji, prijatelji, rođeni, bližnji mi nemamo mira i spokoja i živimo u paklenom stanju. Treba se osloboditi od toga zla, izbaciti ga kao da ništa nije bilo, oprostiti sve. Upravo zbog toga roditelji moraju mnogo da trpe u životu i u porodici među decom. Mi sad grdimo svoju decu, a nemamo pravo, jer ih nismo uputili na pravi put. Pisala mi je jedna lekarka pismo u kome kaže: „Ja i muž, koji je takođe lekar, imamo jednog sina. Sin je već troja kola upropastio, hvala Bogu što je živ ostao, Sad traži da mu opet kupimo kola, a mi nismo u materijalnoj mogućnosti. Kad dođem s posla, on od mene i od oca nasilno traži pare. Šta da uradim, kako da rešim taj problem?“ Ja sam joj, na to sve, kazao da nikoga za to kriviti ne može, jer je sve njihova krivica. Imaju jednog sina i činili su mu sve po polji, još od malih nogu. Dok je bio mali, imao je male prohteve, sada je on veći i prohtevi su veći. Jedino što im je preostalo sada je da mnogo ljubavi i pažnje posvete svome sinu, kako bi on došao sebi i shvatio da mu roditelji žele sve najbolje. Drugog načina nema.

Vidite kako mi svojim mislima i željama možemo popraviti svoj život, i život bližnjih, pa vam želim da takvi budete. Oprostite, ja sam skrenuo sa prave teme koja je bila, ali eto, ono što imam u sebi, ono iznosim, jer svako iznosi ono što ima u sebi, i želim dobro svom narodu i celom svetu, jer monasi su zato.

Jednom su me pitali šta znači biti monah velikoshimnik? Odgovor su dobili od Presvete Bogorodice: molitvenik za ceo svet, onaj ko se moli Gospodu da Gospod spase ceo svet. Naša je dužnost da se tako molimo, iskreno za sve, da Gospod svima podari mir i radost. Hvala Bogu zbog smirene, krotke i bezazlene dece zbog koje nam Gospod i daje blagostanje. Hvala Bogu naša je zemlja na umerenoj klimi, pa se sve može proizvoditi. Predeli u Sahari, Palestini, na Istoku dobijaju kišu samo zimi, ali se oni trude, a nama je Gospod dao sve dobro i blagočestivo pa da budemo dobri. U životu naša vera postepeno raste, ono prvo saznanje dobijeno od roditelja u domu, pa se posle uveravamo da Gospod razmišlja o nama i ne gleda ko je ko, nego gleda na naše srce. Gospod gleda na naše srce koje Njemu apsolutno pripada. Pogledajte one koji su u braku. Svi oni koji su u brak stupili bez blagoslova roditelja ili su bili prinuđeni na brak, takvi nemaju mira, i uzaludna im je njihova ljubav. Vidite kolika je vlast i telesnih i duhovnih roditelja.

Mnogo puta sam čuo da telesni i duhovni roditelji govore upravo ono što se sa decom zbiva. Jednom sam se začudio da jedna majka koja je pobožna, i otac, da su sina ubili mislima. Taj njihov jedinac sin, dete pobožno, iz mladosti vaspitano u tom duhu, bio je prosto kao anđeo, imao je neverovatnu dobrotu koja se ni zamisliti ne može. Jednom prilikom došla mu je jedna devojka iz njihovog mesta da ga zamoli za pomoć. Naime, ona je zatrudnela sa nekim čovekom, pa sad moli ovoga mladića da je oženi jer su joj roditelji i braća strogi i kad primete da je trudna ne preostaje joj ništa drugo nego da se ubije. On je pristao na to da potpišu taj bračni ugovor, pa kad se porodi i kad dete prohoda, on će svojim, a ona svojim putem. Kako je to bilo malo mesto, sve se brzo pročulo, a majka njegova ovo nije mogla da podnese, dok je otac govorio da je to sinovljev život, a ne njen, ali ona to nije htela ni da čuje. „Ma ne želim živog da ga vidim!“, znala je govoriti. Tako je i bilo. Taj se njihov sin jednom prilikom vozio na motoru sa drugom i nastradao. Nakon toga ta majka je došla kod mene u tuzi i žalosti. Ja sam joj rekao: „Ti si ubila sina jedinca. Vidiš kako su jake tvoje misli. Rekla si da ga ne želiš živog, pa eto, to ti se i ostvarilo.“ Često puta ni roditelji ne znaju, ali za nas, njihovu decu, oni su u pravu i moramo ih apsolutno slušati, pa će onda biti blagoslov na nama.

Na žalost, malo je onih koji roditelje poštuju kao svetinju. Ja sam mnogo stradao jer sam često osuđivao svoga oca, misleći da malo vremena provodi sa svojom decom. Te su moje misli isplanirale moj život, i zbog njih sam mnogo stradao. Za vreme okupacije dva puta sam osuđivan na smrt. Pre nisam znao zbog čega, ali kad sam se otreznio video sam da sam ja taj koji je isplanirao svoj život. Isto tako, očigledno je da se onima koji nose neiskazanu ljubav otvaraju svaka vrata, i tamo na ratištima, gde nema života, i tamo Gospod čudnim načinom čuva one koji imaju ljubav za roditelje, kako telesne, tako i duhovne. Vidite, kad bi mi takvi bili, ne bi stanje na zemlji bilo ovakvo.

Sad moramo da se molimo, svi da se molimo i daće Gospod snage i pomoći. Gospod je gospodar svih umova. On je silan i moćan da preobrazi svakog pojedinca da dođe sebi, jer ako ga Gospod ne probudi, ko će, kad ga ni majka ni otac nisu uputili na ispravan put. Ni u školi nije mogao naučiti ništa, sem da se u životu jede i pije. Ja sam još kao dete mnogo mislio o svetu. Još kao dete obraćao sam pažnju na misli, a vidim sad da sam ostario i još nisam dostigao onaj stepen koji sam dostigao kao dete, jer Gospod Sam prosvećuje decu. Još sam bio mali, ni u školu nisam pošao, a primetio sam da moje misli lutaju dok se druga deca igraju. To nije dobro, kažem ja sebi, moram da budem tu, prisutan mislima, usredsređen samo na taj posao, ali uzalud, misli su mi stalno bežale. Kao dete sam još razmišljao o svemu tome, pa sad vidim, ostario sam, a još nisam dostigao taj stepen. Zbog toga sam želeo da vidim kako su se osećali Sveti Oci, koji su za vreme života od Crkve proslavljeni, a kasnije i na nebu; kako su se oni osećali za vreme života.