O snazi naših misli

Misli, raspoloženje, želje rukovode naš život. Kakvim se mislima bavimo, takav nam je život. Ako su nam misli mirne, tihe, pune ljubavi, dobrote, plemenitosti, čistote – onda je i u nama mir, jer sve mirne misli daju unutrašnji mir koji zrači iz nas, jer su naše misli mirne, tihe, pune ljubavi i dobrote. Ako u sebi nosimo negativne, paklene misli, onda je i naš unutrašnji mir razoren. Sveti Oci o mislima kažu: „Koja god misao razara mir i od koje misli nemamo mira, to je od pakla i treba je odbaciti i neprihvatiti.“ Mi treba da se trudimo za svoje dobro, da se u nama učvrsti mir, radost, ljubav Božanska. Otac naš Nebeski želi da Njegova deca imaju Njegove Božanske osobine, dok smo mi puni ljubavi, mira, radosti utehe, istinitosti, plemenitosti. Gospod, a i svi mi, želimo da budemo krotki i smireni, jer ona duša koja je krotka i smirena, ona zrači plemenitost i dobrotu. Takva duša i kada ćuti emituje iz sebe uvek mirne, tihe talase pune ljubavi i dobrote. Takva se duša ne vređa kad je vređate i grdite, možete da je i izudarate, a ona vas žali što se tako mnogo mučite. Takvi su malobrojni na zemaljskoj kugli, ali zbog njih sunce greje i Bog nam daje blagoslov da živimo, da imamo sve što nam je potrebno za život.

Mi treba misleno da se izmenimo. Vidite i sami kako mi u porodici stvaramo harmoniju ili disharmoniju, zavisno od naših misli i želja. Ako je domaćin u kući mnogo opterećen brigama i mislima o nekoj teškoći, on tim mislima stvara nemir, ne samo sebi, nego i celoj svojoj porodici. Svi su u kući utučeni, nemaju mira niti utehe. On kao domaćin treba da zrači dobrotom, pa da se iz njega emituje na sve ostale u kući. Takav smo mi misleni aparat.

Ja u svoje vreme nisam znao da čovek ne sme vređati svoje roditelje, ni telesne ni duhovne. Mi ih ne smemo vređati ni svojim mislima. U svoje vreme nisam bio svestan, da vređanje donosi teške posledice za sve nas. Ja sam mnogo stradao, zbog toga što sam svoga oca mislima vređao, i sada ne mogu da se nakajem zbog toga. Moj otac je bio miran, tih, krotak čovek, neverovatan dobričina. U svome životu nikada bolestan nije bio jer je uvek imao unutrašnji mir, pa su mu i organi radili bez opterećenja. Ceo svoj život posmatrao je kao predstavu, kada ga neko vređa nije se vređao, bio je miran i tih. Ja bih bio sretan da sam njegovih karakternih osobina. Mi smo muškarci većinom na majke, dok su ženska deca na oca.

Ljudi ne znaju zašto to tako biva, da se u jednoj porodici rađaju devojke, a u drugoj muška deca. Ljudi to ne znaju, nemaju pojma, a Gospod nam je pokazao kako to i zbog čega. To mnogo zavisi od krvne slike roditelja. Ako su im krvne slike slične, bivaju deca i ženska i muška, ali ako je majčina krvna slika jača, onda se muškarci rađaju, a ako je očeva krvna slika jača, rađaju se ženska deca. To se može na mnogo mesta videti. To se isto može videti i preko pčela. Pčelari dobro znaju da se matica jednom u životu pari sa drugom i jedna ugine nakon parenja. Ona koja ostane, ona u sebi nosi jaja. Dokle god u sebi ima seme i jedne i druge strane, rađa i radilice i trutove. Nakon dve godine pčelar mora da je odstrani, jer nosi samo trutovska jaja, samo muškarce, nema radilice. Vidite, na mnogo mesta Gospod nam otkriva zašto se rađaju i muška i ženska deca. Bog nam sve otkriva, ali potrebno je malo razmišljanja, jer mnogo je što tajno i mi ne umemo da shvatimo.

Od naših misli biva dobro ili zlo, mir ili disharmonija u porodici, i oni koji su pobožni žele uvek da budu dobri i mirni. Oni se trude, ali brige zemaljske često puta opterećuju čoveka. Gospod je sve naše brige uzeo na sebe, jer mi sebi pomoći ne možemo, već samo komplikujemo stvari. Mi sada u našoj zemlji, pa i u svetu beremo plodove naših misli i želja. Nisu nam dobre želje, nisu nam dobre misli, ne može ni dobar plod da bude.

Potrebno je da se pokajemo, da izmenimo život. Pokajanje nije samo da odemo kod sveštenika, već je potrebno da se duša oslobodi te misli i depresije u koju je upala zbog krivudavih linija u životu. Pokajanje je izmena života, okretanje prema apsolutnom dobru, ostavljanje negativne strane. Toga slabo ima i kod pobožnih i zbog toga stradamo. Kad bi se naš narod pokajao, ne bi doživljavao ovo stradanje sada, jer mi sami, svojim željama i mislima komplikujemo sebi život. Ja to pre nisam znao, ali sada vidim da sam kriv, za sve i te kako sam kriv za sve. Ja sam se začudio da su Sveti Oci sebe smatrali najgorim od svih ljudi.

Dolazila mi je jedna devojka. Majka i otac su joj lekari, a ona radi u Akademiji. Bila je u manastiru Vitovnici 1963. godine, pa me pitala mnoge stvari. Ja vidim da je ona mnogo ožalošćena na majku. Oca je mnogo volela, a majku ne. Kada sam je pitao zašto, rekla je da majka nije želela ćerku nego sina. Ona ima starijeg brata, ali je otišao u Pariz da živi. Ja sam je molio da ne ratuje sa majkom koja ju je nosila u utrobi, rodila je, odgajala. Otac joj se već upokojio, majka ostala udovica i ona je jedina uteha svojoj majci u životu. Ona je u manastir bežala dva puta i otac ju je vraćao. Rekao sam joj da ne žalosti roditelje, da pretrpi jer se monahinja može biti i bez uniforme. Gospod ne traži od nas uniformu. Gospod traži da naš život bude dobar, plemenit. Monahinja se i u svetu može biti. U Rusiji ima dosta monaha, monahinja i sveštenika koji ne nose uniforme, jer je zabranjeno. U Rusiji je mnogo izrastao duh pobožnosti. Doćiće Gospod i kod nas, samo moramo da se molimo od srca Gospodu da nam pomogne, jer smo se mnogo ohladili. Naša vera treba da poraste. Ona raste postepeno i biva jača i jača.

Kad se pomolimo od srca Gospod će nam učiniti jer on je Bog sviju nas, roditelj naš i zato treba da ojačamo u molitvi.Treba da budemo jednomišljenici u našoj državi i ako to postignemo nećemo imati neprijatelja. Kad posmatramo istoriju izrailjskog naroda vidimo da ih je neprijatelj pokoravao svaki put kad odstupe od Gospoda, ali im je Gospod uvek pomagao kada bi osetili iskreno pokajanje. Gospod je sa nama uvek. Mi grdimo naše političare koji su na vlasti, ali oni su naša deca. Mi stari smo krivi, a ne oni, jep im nismo pružili životni primer da se ugledaju. Mi smo slika svojih roditelja, slika starijih, a od njih nismo imali mnogo šta da vidimo. Mi stariji smo krivi jer nismo decu uputili pravim putem. Mi stari treba iznova da počnemo od sebe, a ne da spolja popravljamo druge. Sveti Oci kažu da treba sebe da ispravimo, da se spasavamo, pa će se mnogi od nas spasiti.

Treba da se potrudimo da budemo dobri, uvek mirni, tihi, da svugde osećaju mir i tišinu iz nas. Sami smo videli da mi svojim mislima možemo da privlačimo sebi, ili da odbijamo od sebe. Treba da se izmenimo, da nam vera ojača i da se onda potrudimo. Sveti Oci su mnogo objašnjavali o umnoj molitvi, kako treba upravljati um i srce. Sveti Oci kažu da treba da se potrudimo da nam svaki posao, svaka misao, rad, da sve potiče od srca, jer se srcem oseća, a ne glavom. Glavom se misli, a kad sve iz srca potiče, onda je to koncentracija svih umnih sila u srcu. Kad se molimo, to radimo iz srca, jer je Gospod, Gospod srca. On je centar života svakog živog bića. On je pokretač života i ne treba da Ga tražimo na nekom drugom mestu. On je tu i očekuje da Ga prihvatimo, i da mu verujemo. Malo vere imamo u Gospoda, malo poverenja. Kada bi imali toliko poverenja koliko imamo u svoga prijatelja kada ga zamolimo da nam nešto uradi, kada bi imali toliko poverenja, ne bi mi i naša država toliko stradali.

Misleni haos kod nas i u našoj državi dolazi od naših misli. Mi smo ti koji stvaramo disharmoniju misli, i kad bi naši političari bili istomišljenici ne bi bilo ovakvo stanje. Mi nismo svesni da je u nama Božanska energija, Božanski život u nama. Svaka jedinka kao Božanska energija, kada se ujedini sa ostalima, stvara ogromnu snagu i neprijatelj od toga beži, jer je tu harmonija, a tamo disharmonija. Kada bi se naši političari ujedinili, mi ne bismo imali neprijatelja, onda neprijatelju ne vredi ni oružje, ni vojska, ništa. Mi smo biće od Gospoda darovano, ali ne umemo da živimo kako treba i stvaramo pakao u sebi i oko sebe.

Sveti Vladika Nikolaj je pričao kako je jedan sveštenik stalno tražio premeštaj u drugo mesto. Na taj njegov zahtev vladika Nikolaj je odgovorio: „Oče, drage volje bih te premestio gde god hoćeš, ali samo kad ti ne bi samoga sebe tamo nosio.“ On još kaže: „Ako čovek sam sebi ne naškodi, ne može, pa ni sam đavo.“ Nama je Gospod sve darovao i na nama je da budemo dobri. Ukoliko mi obraćamo pažnju na negativne osobine pojedinih ljudi koji nam se obraćaju, ne možemo imati mira i spokoja.