Mogući oblici (dez)intergacije stranaca u Švajcarskoj

Između asimilacije i paralelnog društva: šanse i neadekvatnosti integracionih procesa

Migranti u Švajcarskoj mogu da biraju između nekoliko opcija integracije ili isključenja iz nje. Između getoizacije i asimilacije kao dobro rešenje nudi se zdrava intergacija u švajcarsko društvo

„Zvali smo radnu snagu – došli su ljudi“, tako je pisao švajcarski pisac Maks Friš u vezi sa usponom privrede šezdesetih godina i dolaskom strane radne snage u Švajcarsku. Ovo je karakteristična izjava kojom se želi izraziti sa jedne strane potreba i dobrodošlica novim radnim snagama, a sa druge se postavlja pitanje da li švajcarsko društvo u istoj meri stvarno želi te nove ljude, sa svim njihovim različitostima i željom za jednakim šansama na ostvarivanju dobrobiti koje ova slobodna i demokratska zemlja pruža?
Postavlja se jedno logično pitanje: da li „gastarbajteri“ imaju samo pravo na rad ili i pravo na normalan i dostojanstven život? Postoji li šansa da se premosti duboki jaz između između stranih radnika i domaćina?

Neretko se može čuti da paralelna društva stvaraju uglavnom muslimani ili ljudi sa Balkana, na taj način što se oni sa svojim porodicama izdvajaju i ne žele da imaju nikakvog dodira sa društveom zajednicom-izuzev ubiranja prednosti socijalnog sistema. To je uobičajena slika koji mnogi građani imaju u glavi, kada je reč o paralelnim društvima. Predstava se vremenom pretvorila u predrasudu koja glasi: muslimani su svi takvi, a isti su i migranti sa Balkana i kad veruju u Hrista, a ne Muhameda.

Da li za ovakve i slične predrasude postoje matrijalni dokazi? Postoji li u Švajcarskoj tzv. „paralelno društvo? Zvaničan odgovor švajcarske države glasi: “U Švajcarskoj ne postoji geto, ni bespravni prostori u kojima društveno paralelne strukture na svim razinama dominiraju. Postoje pojedinačne zone u kojima se primećuje jačanje marginalnih tendencija. Pre u manjim i srednjim gradovima. U velikim gradovima još uvek je problem samo prepoznavanje problema i malo iskustva u bavljenju ovim fenomenom. Nasilni ispadi kao u francuskim predgrađima ili etnički konflikti, se u Švajcarskoj ne očekuju.

Da li je situacija u švajcarskom društvu tako dramatična kao što je predstavljaju oni koji se plaše paralelnog društva ili nema razloga za brigu, kao što naglašavaju zvanični predstavnici politike? Pre nego što dođe do stvaranja paraelnog društva, po pravilu u društvu prvo dolazi do strukturalnih distanci i kulturoloških diferncijacija. Do ovog dolazi „kada migrant zbog dugotrajnih i neminovnih razlika u razvoju nema nikakvu perspektivu povratka i kada istovremeno postoje uslovi koji mu otežavaju integraciju i asimilaciju koja upravo zavisi od iste… Kuturološko izdvajanje znači stvaranje manjina, strukturalne segregacije u jednom stranom, slojevitom društvu. Dođu li u dodir, kumuliraju kao poblemi u razredu, problemi manjine… Onda se otvorena društva evropskih imigracionih zemalja zatvaraju, vrši se podela na etničkoj osnovi, sa svim posledicama dezintegracije i segregacije.“ Ovakav problem ili ovakav scenario može pogoditi i Švajcarsku, kao zemlju velikog broja migranata.

Da bi se ovako nešto izbeglo, neophodno je preduzeti korake koji vode u pravcu premošćavanja dubokog jaza. Da bi se moglo ponuditi rešenje, potrebno je prvo ispitati različite mogućnosti i opcije, koje migrantu stoje na raspolaganju, kao i metode koje društvo u složenom ophođenju primenjuje u podsticaju integracije.

Migrant može da bira između nekoliko opcija integracije ili isključenja iz nje. Već smo pominjali paralelna društva u kojima migrant sam odlučuje o isključenju iz društvenih tokova. Znači, migrant ne priznaje švajcarsko društvo (ili ne biva priznat i prihvaćen) i odlučuje se za život u svom „mikro svetu“sa pripadnicima istog mišljenja i stavova. Ovakvo isključivanje iz društvenog života umnogome smanjuje mogućnosti karijernog napredovanja. Ovi ljudi su najpogođeniji prilikom prvih društvenih potresa, svejedno da li su ekonomske ili političke prirode. Ideja o povratku u domovinu je stalno prisutna, ali svi oni čekaju neko bolje vreme za povratak. U ovakvom iščekivanju žive u situaciji koja bi se mogla opisati kao „niti ovde, niti tamo“ i ostaju marginalizovani. Veoma retko uspevaju da izađu iz ove teške situacije, naročito ukoliko migranti ne žele da promene odnos i ponašanje u društvu.

Druga opcija je prihvatanje zakona, kodeksa ponašanja i norme zemlje domaćina, ali bez aktivog učešća u društvenom životu. Ovo je prvi i osnovni korak u pravcu integracije u švajcarsko društvo. Migrant ne menja svoje navike, običaje, kulturu, istovremeno razvijajući poštovanje prema zakonima i pravilima zemlje domaćina, još uvek ne integrišući sebe unutar njih. Ovakvo društveno ponašanje predstavlja početak integracionog procesa.

U sledećem koraku integracije, migrant je spreman da promeni svoje navike, uzimajući lagano učešće u društvenom životu. Veoma je svestan značaja integracije, ali i dalje postoji granica koju ne želi da pređe. Dakle, afirmše se integracija, ali ne asimilacija. Pod asimilacijom podrazumevamo proces kompletnog „odbacivanja“ kulture, tradicije države i naroda, čiji je migrant pripadnik, istovremeno prihvatajući sistem vrednosti države domaćina. Navedeni oblik asimilacije često dobija negativnu konotaciju, što nužno ne mora da bude. Asimilacija može da znači da se prihvataju nove navike, čak i promenu karaktera i ponašanja, ali ne mora da dođe do potpunog otuđenja u odnosu na tradiciju i kulturu zemlje porekla. Mnogi migranti se odlučuju za ovaj oblik integracije u švajcarsko društvo.

Teorija „marginal man“

Veoma zanimljivu teoriju integracije je postavio Robert Ezra Park, a nju je dalje razradio profesor Štihve. To je tzv. teorija „marginal man“. Ovaj izraz može da upućuje na nekog ko stoji na margini. Međutim, to u ovoj teoriji nije slučaj. Pod pojmom „marginalnosti“ pre svega se misli na mesto između, na granici dve kulture. Taj položaj migrantu omogućava „da formuliše sinteze, da upija trenutke obe kulture, dozvoljavajući im da se stope u jedno. Na ovom mestu integracije na scenu stupa momenat kulturološke inovacije, koju stranac donosi u društvo. U ovom slučaju, stranac je „ interdisciplinarni inovator“, kako dalje razvija teoriju profesor Štihve.

Ovakav „interdisciplinarni inovator“ može, ukoliko jke dovoljno kreativan, da doprinese razvoju određenog područja, koristeći mnoštvo ideja i malo „inovativne snage“. Kreativnošću, „marginal man“može da izbriše granice, uzimajući iz obe kulture ono najbolje. Ovog „marginal man“ne prepoznajete više kao migranta. On postaje univerzalan tip čoveka koji može da se prilagodi i adaptira u svim društvenim uslovima.

Teorija „marginal man“ je po mnogočemu jedna od najboljih rešenja i primer kako bi migranti trebalo da se ponašaju u praksi. Ona je za sada nažalost samo teorija i potrebno je mnogo truda i rada da se primeni u praksi.

Ali, odnos švajcarskog društva prema strancima ne zavisi samo od migranata, jer veliku ulogu igra i ponašanje domaćina i njihov odnos prema strancima. Naravno da se ne može očekivati promena ponašanja i navika od strane domaćina i njegovo prilagođavanje strancima. Ono što se s pravom očekuje jeste da domaćin iskoristi svoju poziciju i moć, kako bi smirio vruće debate o migrantima, kao i zalaganje za konstruktivni prilaz problemu. Za početak bi bilo dovoljno da se prestane sa upotrebom ukorenjene fraze „Svi problemi dolaze spolja“. Domaćin bi mogao da se potrudi da sazna nešto o kulturi stranaca koji čine 25% stanovništva Švajcarske, da nađe novi put koji neće voditi u indiferenciju i intoleranciju.

Boban Petković