Problem integracije stranaca u Ticinu je oduvek bio prisutan. Proteklih godina pokušavano je sa raznim programima, od strane Kantona, ali i na Nacionalnom nivou, međutim problem se nije rešavao u celosti.

Dolaze nove generacije, koje se školuju na teritoriji Švajcarske, ali njihove porodice imaju problem sa adaptacijom i nemaju utisak da im je Švajcarska otadžbina. Sa ovakvom realnošću, koliko je moguće da se druga i treća generacija stranaca integriše u Švajcarsko društvo, prihvatajući da su deo kulture i života Konfederacije? Jednostavno pitanje na koje nema odgovora.

Živimo u jednom stereotipnom socijalnom miljeu, u kome je stranac često nepoželjan, a u nekim situacijama je i krivac za pojedine socijalne probleme.
Sigurno da takva realnost ne pomaže olakšavanje integracije, nego naprotiv pruža se utisak odaljavanja i odbacivanja. Fenomen koji se teško može kontrolisati, pogotovo kad je stranaca puno, ili kako bi najkritičniji rekli, previše.

Vraćajući se korak u nazad, šta precizno znači integracija?

Ako bi gledali termin u generalnom smislu, dolazimo do zaključka da su “integrisane” osobe koje perfektno govore zvanični jezik i poštuju običaje i tradiciju mesta u kome se nalaze. Posmatrajući iz tog ugla možemo konstatovati da su deca stranaca, svojim rođenjem, i pohađanjem Švajcarskih škola, samim tim automatski integrisani.
Međutim ukoliko fenomen posmatramo malo bliže, moramo da priznamo da druga generacija živi u “getu”. Odgovornost ne leži ni u državi ni u porodicama stranaca.
Teška je situacija kada te već od osnovne škole kategorišu po tome koje prezime nosiš: ne profesori, nego ostali učenici koji čuju svaki dan reč “slavi” – imenica koja je često praćena sa pogrdnim pridevima. Takvi događaji se manifestuju u svakodnevnom životu stranaca, pa čak i kod onih malobrojnih koji se po svaku cenu trude da negiraju drugu polovinu sopstvenog identiteta.

Koncept identiteta trebao bi da služi kao kulturno bogatstvo, ali je često “kamen oko vrata” pogotovo za one koji imaju dva. Teško je odlučiti na kojoj strani biti, mada mislim da i ne treba donositi radikalne odluke jer nema potrebe za tim. Živeti u jednoj zemlji, ali poštovati običaje i kulturu zemlje porekla, je idealna kombinacija da bi se obogatili svoje znanje i kulturu. Ne može se poštovati kultura jedne države, ako se ne poznaje ili ne poštuje kultura zemlje porekla.

Bitnu ulogu u svemu tome igra i porodica. Planirana i namerna edukacija sa ciljem da udaljava ljude od integracije, fenomen koji je često prisutan u nekim porodicama, može jako loše uticati na prihvatanje “drugačijeg”.

Sa druge strane, ko ima potrebu da se integriše – što je i dužnost i obaveza osobe koja je odlučila da živi ovde – mora shvatiti da je integracija proces koji ide mnogo dalje od pričati dobro jedan od nacionalnih jezika, i da integracija sigurno nije jednostavan i brz proces.