Žitije prepodobnog oca našeg Justina Novog Ćelijskog

„Molitva je prosfora
umešena od suza i srca“
Ava Justin

Avini roditelji

Otac Justin (Popović) rođen je na dan Blagovesti Presvete Bogorodice (25. marta, po starom kalendaru) 1894. godine, u Vranju, od pobožnih pravoslavnih roditelja Spiridona i Anastasije. Svetovno ime Blagoje dobio je po prazniku na koji se rodio. Otac Spiridonov, poznati pop—Aleksa, bio je najmanje sedmi po redu sveštenik iz stare porodice Popovića. I Spiridon je učio bogosloviju (dva razreda), međutim, otac ga je povukao iz škole te je on kasnije prisluživao u hramu i domaćim sveštenodejstvima, održavajući duh crkvenosti i pobožnosti u domaćinstvu u kome je rastao mali Blagoje. Majka Anastasija je iz ugledne domaćinske porodice iz okoline Vranja. Izrodili su osmoro dece, ali im je u životu ostalo samo troje: kćer Stojna i sinovi Stojadin i Blagoje.
Kao dečak često je sa roditeljima odlazio kod Svetog Oca Prohora čudotvorca u Pčinjski manastir i tamo bivao na molitvama i bogosluženjima, a jednom je bio i lični svedok čudesnog isceljenja Svetiteljevom božanskom silom majke mu Anastasije od teške bolesti. O dubokoj pobožnosti svoje majke i sam je kasnije često pričao, a iz njegovih beležaka objavljen je i potresni zapis o blaženom prestavljenju pravedne „sluškinje Božije Anastasije — Vaskrsnice, moje besmrtne darodavke“.

Osnovnu školu Blagoje završava u Vranju, da bi se potom, položivši prijemne ispite najvišom ocenom, upisao u devetorazrednu Bogosloviju „Sveti Sava“ u Beogradu (1905-1914). Nastavnici su mu Nikolaj Velimirović, Atanasije Popović, Veselin Čajkanović, Borislav Lorenc, Stevan Mokranjac… Poseban uticaj na Blagojev duhovni i obrazovni razvoj izvršio je veliki učitelj Sveti Vladika Nikolaj, koji je posebno zapazio i cenio njegovu ljubav prema bogoslovlju i nesumnjivu književnu darovitost.

Nameru Blagoja Popovića da primi monaški postrig po završetku Bogoslovije (u junu 1914. godine) omelo je opiranje roditelja i njihova molba Mitropolitu Beogradskom Dimitriju (Pavloviću) i Episkopu Niškom da ga ne zamonaše.

Odmah po izbijanju Prvog svetskog rata Blagoje Popović pozvan je u vojsku i, kao bogoslov, raspoređen u bolničku četu pri vojnoj bolnici „Ćele kula“ u Nišu. Krajem 1914. preboleo je pegavi tifus i bio na kratkom otpustu kod roditelja; od 8. januara 1915. ponovo je na dužnosti bolničara u Nišu, sve do povlačenja sa srpskom vojskom prema Kosovu i, zatim, preko Albanije. Strahote rata, beda i patnja izmučenih srpskih ratnika, sećanje na mučeništvo i žudnja za ohristovljenjem, pojačale su njegovu, dugo negovanu, odluku da primi monaški zavet.

U pravoslavnom hramu u gradu Skadru, uoči Svetog Vasilija Velikog, Z1.decembra 1915/1.januara 1916. godine, arhimandrit Venijamin (Taušanović), potonji vladika braničevski, postrigao je mladog bogoslova Blagoja Popovića, zajedno sa Milanom Đorđevićem, kasnijim Episkopom Dalmatinskim Irinejem.