Gospodin Dimitrijević Vladimir rođen je u Skoplju (BJRM) 28.03. 1934. Sin Dimitrija zlatara i časovničara i Vasilke. Oženjen. Završio je klasičnu maturu u Beogradu, ali iz političkih razloga nije mogao da upiše studije. 1954 emigrira (beži) u Švajcarsku. Bavi se različitim poslovima pre nego što u Nojenburgu a kasnije u Lozani postaje trgovac knjigama (knjižar). Godine 1966. osniva izdavačku kuću «Naš dom» (Vreme čoveka) koja je do sada izdala preko 3000 naslova. Dimitrijević prevodi i izdaje značajna dela slovenskih autora kao Aleksandra Puškina, Andreja Belija, Vasilija Rozanova, Vasilija Grosmana, Aleksandra Zinvljeva i drugih. U svom programu on uvodi takođe i dela autora iz Zapadne Švajcarske. Štampa sabrana dela Hendrija Frederika Amiela, Čarlsa-Alberta Kingrija i Georgija Haldasa – kao i dela švajcarskih autora na nemačkom jeziku kao Ludviga Hola, Roberta Valsera i  Fridriha Durenmata. Dimirtrijević je izdao i zbirku «Poche Suisse ». U odnosu na ratove na Balkanu u godinama između 1991-95 zauzeo je jedan jasan prosrpski stav.

Ovu kratku biografiju gospodina Dimirijevića pronašli smo na internet stranici istorijskog leksikona Švajcarske. Pohitali smo onda na Ženevski sajam knjiga i u ulici Fjodora Mihailoviča Dostojevskog (a gde bi drugde?) pronašli gospodina Dimitrijevića, da sa njim popričamo o svemu. Da onako iz prve ruke saznamo od koga je to bežao iz Srbije i koliku je cenu morao da plati zbog «jasnog prosrpskog stava» pri raspadu SFRJ. Sačekali smo da vlasnik izdavačke kuće na svom štandu pozdravi sve goste i posetioce, a onda smo otpočeli razgovor.

Gospodine Dimitrijeviću na sajtu istorijskog leksikona Švajcarske stoji da ste rođeni u BJRM?

Da moja porodica je rodom iz Velesa.

Iz Titovog Velesa?

Ne iz Titovog mladiću, samo iz Velesa. Iz svega što je bilo Titovo ja sam morao da bežim. U mojoj šestoj godini mi smo se već preselili u Beograd. Tu završavam osnovnu školu i klasičnu gimnaziju.

Onda sledi pokušaj upisa na fakultet u Beogradu. Tom prilikom nastaju problemi za Vas. Šta se tu ustvari desilo. Niste prošli prijemni ili..?

Ne mogu da kažem da nisam prošao. Samo, ja nisam hteo da pohađam fakultet na koji su me oni odredili. Ja sam hteo da studiram književnost  a oni me rasporedili na pravni fakultet. A u tome vreme pravni je bio bilo šta, nešto neodređeno, rekao bih ništa. I svi reakcionari su bili stavljeni na pravni fakultet, a ostali koji su išli u liniji komunizma i partizanštine oni su mogli na književnost, medicinu, u inženjere, diplomate. Jednom rečju sve ono sto je bilo interesantno, kreativno i vredno ja sam morao da zaboravim. Za mene nije bilo nikakve šanse da se upišem na te fakultete.

Ako sam Vas dorbo razumeo, Vi ste polagali prijemni na fakultetu za književnost, a oni su Vas prebacili na prava.

Ne,ne. Ja nisam mogao ni da zamislim mogućnost upisa na književnost. Oni su mene prosto rasporedili na prava. Dete iz takve porodice kao što je bila moja, nije imalo nikakve šanse. Moj otac je bio u zatvoru. Politika, ekonomija, trgovina – sve je to išlo na giljotinu. To je bilo vreme kad su glave padale kao ništa.

Iz tih razloga vi napuštate zemlju?

Ja ne napuštam zemlju kao turista. Ja sam pobegao.

Klasični beg od komunističkog režima?

Naklasičniji. Bez ličnih dokumenata, bez roditelja, bez ikoga.

Ovde na zapadu je preovladavalo a i dan danas vlada mišljenje da je Brozov komunizam bio libelarni, da progona neistomišljenika nije bilo. Zbog čega ste Vi onda morali da bežite? Zbog čega je Vaš otac bio u zatvoru?

Moj otac je u to vreme bio čuveni zlatar, časovničar u Beogradu i smetao je zbog toga što je bio slobodan čovek koji je znao da misli svojom glavom. Najveći greh bio mu je taj što je bio na strani generala kraljeve vojske Dragoljuba Mihajlovića. To je bio pečat za našu porodicu, a kad se tome doda da je bio jedan od jačih privatnika u Beogradu, onda Vam je jasno zašto je taj naš kapital morao biti likvidiran.

Imovina Vaše porodice je nacionalizovana, privatna svojina oteta od strane komunističke vlasti, otac u zatvoru i Vi ste se odlučili za beg. Da li ste namerno izabrali Švajcarsku ili sa jasnim planovima i ciljevima?

To je veoma teško i zamisliti. Izbegli ste od komunizma.Familija desetkovana, otac u zatvoru. Ja sam samo hteo da se izbavim od tog haosa, iz te mećave i komunističkog ludila i otimačine. Mislima i planovima za budućnost tu nije bilo mesta. Jedina adresa koju sam imao bila je jedna fabrika satova u Grehenu sa kojom je moj otac sadrađivao. Kada sam kod tih ljudi stigao onako bez ličnih dokumenata i bez ičega, oni su morali da odu u Bern i da potvrde moj indetitet i da sam ja sin Dimitrija Davidovića. Tako sam dobio dozvolu za privremeni boravak u Švajcarskoj.

Kako je dalje tekao Vaš život u Švajcarskoj? Kako ste se snalazili? Šta Vam je pomoglo da se integrišete i bolje snalazite?

Nije bilo ni malo lako. Ja nisam poznavao jezike koji  se u Švajcarskoj govore. Pošto sam engleski govorio poprilično dobro (već od šesnaeste godine sam prevodio neke spise sa engleskog) onda sam se sa ljudima sporazumevao uglavnom na engleskom. Morao sam tada da prihvatam različite poslove. Radio sam i kao pomoćni radnik na građevini i kao baštovan i druge različite fizikalije. Ja sam posedevao samo privremenu boravišnu dozvolu, radnu ne. Velikih problema sam imao da dođem do stalne boravišne i radne dozvole. Pošto je Jugoslavija u to vreme bila taj takozvani Nesvrstsni svet, švajcarske vlasti su pazile na odnose sa našim diplomatskim predstavnicima. Meni su stalno govorili da moram da odem. Nisam tada dovoljno poznavao Švajcarsku birokratiju. Nisam iz prva mogao da prepoznam da je to bio blef. Dosta sam se plašio za svoj status i budućnost. U to vreme sam radio u jednoj fabrici u Grehenu i pohađao jedan jezički kurs koji me je i spasao da ostanem. Govorio sam im da kad završim sa kursom onda ću napustiti zemlju. Velika moja sreća je bila u tome što sam tada upoznao jednog univerzitetskog profesora ruskog jezika. Bio je to pravi čovek i veliki, veliki Rus. Ja onda njemu objasnim situaciju. On mi odgovori da pošto govorim ruski, mogu da dolazim kod njega i on će mi davati pečat koji će mi omogućavati da dalje ostajem u svojstvu studenta. Tako sam ja tokom sedmice radio u fabrici a subotom odlazio kod profesora po pečat. Za konačni status i dobijanje radne dozvole najviše dugujem svojoj levoj nozi sa kojoj sam veoma dobro udarao fudbal. Fudbal sam trenirao još u Beogradu i moja ljubav prema toj igri je bila tako velika, da nisam mogao da odolim a da ne počnem sa treninzima u Grehenu. Trener fudbalskog kluba, jedan Austrijanac koji je živeo negde na granici sa Slovenijom, uvidevši moj talenat, uspeo je da izejstvuje da mi sponzor kluba idejstvuje radnu i boravišnu dozvolu. U svojoj knjizi «Život je okrugla lopta» ja sam zapisao «hvala mojoj levoj nozi». Došao sam zbog svoje glave a sve sam dobio zbog svoje noge.

Kako je došlo do toga da Vi izrastete u jednog og najvećih izdavača na prostoru Švajcarske. Svi vrlo dobro znamo da što se čovek više uspinje sve jači ga vetrovi duvaju. Šta ste vi sve morali da pretrpite na svom putu ka uspehu.

Prvo sam bio knjižar. I onda sam imao određeni cilj. Želeo sam nešto da uradim. To sam mogao samo na jedan žestok način. Rekao sam sebi: Za dve godine naučiću francuski jezik kako treba, za tri dosta toga o švajcarskoj i francuskoj literaturi. Već imam bagaž (znanje) sa engleskom i literaturom SAD-a, koju ja mnogo volim. Ruski jezik i pisce sam već dovoljno poznavao, čitajući ih i u orginalu i u prevodu kod nas. Tih šezdesetih godina, posećujući knjižare u Lozani i listajući kataloge knjiga, uvideo sam šta ovde izlazi i šta se čita, naročito iz slovenske literature. Onda sam rekao: «Ovo je apsolutno skandal». Ne zbog toga što ja mislim da je slovenska literatura dobra, već zato što su kapitalna dela slovenske književnosti ostala neprevedena. Oni ne daju ništa,najbolje pisce ne prevode. Mnogi nisu prevedeni zbog izuzetno jake levičarske cenzure u to vreme u Francuskoj. Intelektualci su bili levičari i mnogi su bili stipendisani od Moskve, da ne prevode ono što je dobro, nego ono što njima pogoduje. Tako je jedan veliki deo ruske literature bio cenzurisan u Parizu, Londonu, o Nemačkoj da i ne govorimo. U meni je onda sazrevala misao da sam ja poslat ovde da napravim jedan kurtulološki most između moje otadžbine, moje literature i moje kulture sa zapadom, a prevashodno sa Švajcarskom.

Vi celokupnu slovensku literaturu doživljavate kao svoju?

Apsolutno. Da još dodam pravoslavnu. Ja to ne kažem zbog Crkve, već zbog toga što u pravoslavlju postoji jedan zvuk, jedan ton, koga drugi ne poseduju, u svakom slučaju.

Te godine kada ste preveli roman Miloša Crnjanskog «Seobe», on je proglašen za najbolji strani roman na francuskom jeziku.

Da. Tada su francuzi govorili: «Servija, Crnjanski». Te godine sam preveo i velike ruske pisce, one prave disidente. Njih niko nije smeo ranije da objavi jer je Sovjetski Savez plašio ljude. Ja sam eto bio hrabar i njih objavio. Ispostavilo se da se hrabrost isplatila. Postao sam miljenik slobodoumnog sveta.

Taj slobodoumni svet Vam se ipak početkom devedesetih zamerio zbog jasnog prosrpskog stava u Jugoslovenskoj krizi. Da li su od Vas očekivali neki mekši, kompromisniji stav?

Što se Jugoslovenskog problema tiče, ja sam na tu temu objavio mnogo naslova. Ja tu ne mogu da zastupam nikakav mekši stav. Stao sam na stranu Srba ne zbog toga što sam pripadnik tog naroda, već isključivo zbog toga što sam ubeđen da sam tim svojim stavom branio istinu. Ja sam samostalan, ne zavisim od nikoga i radim onako kako mislim da je najbolje. Kad se desio raspad Jugoslavije, mediji su se pod uticajem cenzure i centara moći stavili na stranu svih srpskih protivnika. Većina urednika i izdavača zavise od svojih finansijera i morali su da govore, pišu i objavljuju ono što gazdama odgovara. Ja sam ponovo rizikovao život i stavio se na strani Srbije. Kad sam bežao od Titovih partizana i komunista rizikovao sam, kad sam objavljivao ruske disidente opasnost je ponovo pretila od komunista ali tada sovjetskih, kada sam branio Srbiju opasnost je pretila od hrvatskih i albanskih separatista ali nažalost i od demokratske Evrope. Podelu Jugoslavije sam još odavno predvideo. Čovek nije morao biti prorok da bi uvideo očiglednosti. Imajući u vidu kako se drugi narodi odnose prema toj zemlji raspad je bio neminovan. Pogledajte samo Hrvate. Istorijski jaz i razdor između Srba i njih je dubok i veliki. Mi smo oduvek želeli dva različita puta. Srbi su u stvari naivne budale. Uvek stradaju za neko lažno bratstvo i jedinstvo, a uporno se za njega zalažu. Nikako da se oslobodimo kompleksa. Ja ne želim da imam komplekse prema nikome. Ne samo prema Albancu i Hrvatu, nego i prema Englezu. Ja sam to naučio i tu školu platio.

Pomenuli ste maločas i opasnost koja je dolazila od demokratske Evrope. Koliko su ti ljudi koji sebe nazivaju demokratama istinski tolerantni. Nisu li oni isključiviji prema svojim neistomišljenicima od totalitarista protiv kojih se tobože bore?

Ako se ljudi koji pogrešno shvataju i interpetiraju demokratiju dočepaju vlasti, onda preti opasnost da to izraste u jedan totalitarni režim, kojem komunisti nisu ni do kolena. Oni svoje stavove ističu kao jedino ispravne, samo oni znaju istinu i samo vas oni mogu izvesti na pravi put. Ja ne kažem da samo mi Srbi znamo istinu i da je samo mi branimo. Ali samo želim da kažem da treba da se sasluša i naša strana. Želim da ponudim naše pisce i dela i da kažem da i mi imamo nešto što vredi, pa ako oni to nemaju, evo mi nudimo. Ove naše kvazi demokrate u Beogradu više ne znaju šta da urade da postanu Evropljani. Ne postaje se tako Evropljanin. To je pogrešno.

Vladika Atanasije ih naziva «Evroslinavci».

Naravno. To je to. Vladika zna u čemu je stvar. On je teolog, ima dogmu i njemu je lakše. Ali kad ja uzmem ovaj moj posao. Ja kažem ajde da razgovaramo. Književnost je jedna ogromna stvar. Mi imamo veoma dobre pisce, jednu od najboljih književnosti, koja nedostaje zapadu, Americi, bilo gde.

Da li ta naša književnost i misao nosi u sebi ideje i poruke koje ne odgovaraju novim globalnim idejama i shvatanjima? Koliko je zapad spreman da se suoči sa problemima savremene civilizacije i  palanačkog mondijalizma?

U celom svetu je stvorena jedna atmosfera straha. Ljudi se boje za posao, za porodicu, za sve. Onda oni beže u sitne stvari i razmišljaju kako da se obuku, kako da ostanu mladi i lepi. Ne možete da ubedite te ljude da postoji nešto važnije od tih njihovih sitničarenja. I ako Vi sad oćete da kažete da oni žive globalno, u globalizmu. Ne. Oni žive u svojim kućicama pored televizora. To je to, žive u zabludi i misle da su u globalnom svetu. Zbog toga im je strana ne samo naša književnost nego i pisana reč uopšte. Njima se laž virtualne stvarnosti izgleda dopada i ne žele ništa da menjaju.

Šta je sa našim ljudima, naročito sa našom dijasporom koja doživljava veliku krizu identititeta? Kako njih probuditi i vratiti im samopouzdanje? Kako ispraviti poremećeni sistem vrednosti koji su usvojili i inspirisati ih za jedan drugačiji način života?

Naši ljudi su nešto posebno. Komunizam ih je naučio da je kultura i knjiga nešto što se daje džabe. Naš čovek potroši pedesetak franaka na turu pića, a kada mu kažete da je cena knjige petnaest franaka, onda to njemu ispada skupo. U radu sa našim ljudima mora se imati mnogo strpljenja. Dobar je to narod. Kada bi samo pročitali nekoliko knjiga iz svoje istorije i istorije zemalja u kojima žive, sve bi im bilo jasnije i lakše. Mislim da nam je najveći problem to što smo izgubili poverenje jedni u druge. Nikad da do kraja nekog pohvalimo. Sve u smislu, dobar je ali… Ja često puta pitam šta ali? Ajde da jednom izbrišemo to ali. Pa čuo sam ili čula sam… Ostavimo to čuo sam i rekla kazala i povratimo poverenje jedni u druge. Mnoge su nas nevolje snašle. Ni jedan nas užas nije zaobišao. Hitler, ustaše, komunizam, Tito, građanski ratovi, bombardovanje nato trupa. Narod koji je sve to preživeo i ostao čitav, veliki je narod.

Dakle ipak ste optimista?

Da, optimista sam. Postoji jedan naraštaj koji drugačije razmišlja, koji se okreće Bogu, veri i pravoslavnom nasleđu. Ta generacija skinuće sa svojih pleća nepotreban teret  kompleksa i moći će da odgovori svim iskušenjima koje moderan način življenja nameće.

Razgovor vodio: Boban Petković