Pouke Arčibalda Rajsa

(1928)

Osvedočeni prijatelj Srba ostavio je u rukopisu pre sedam decenija svoj politički testament pod naslovom „Čujte Srbi“, čije su poruke više nego aktuelne i danas.

Mnogo puta, od kako traju naši nesporazumi sa svetom moglo je da se čuje – sad bi nam dobrodošao jedan Arčibald Rajs! Ali, drugog Rajsa nismo dobili. On je i u vreme kad je stigao na poziv srpske vlade u Srbiju 1914. godine, bio jedinstven slučaj i ostao to i danas. Zbog njegovih zasluga za srpski narod ostala je uzrečica, ako ikada Švajcarska napadne Srbiju, sve će joj zbog Rajsa unapred biti oprošteno.

Šta je u stvari učinio Rajs? Prvi je upoznao svet sa zločinima koje je napravila austrougarska vojska u Mačvi i Podrinju prema nedužnim srpskim civilima. U toj brigadi je, kao što se zna, kao vojnik bio i Josip Broz.

Od momenta kada je došao u Srbiju, Rajs se našao u svojstvu zvaničnog i neutralnog islednika srpske vlade i vojske, što je do kraja svoje misije i ostao. Jedino odstupanje od potpune neutralnosti bilo je što se Rajs otvoreno proglasio za srpskog dobrovoljca, postajući time, kako je sam kasnije napisao „švajcarski dobrovoljac srpske vojske, drug veličanstvenih ratnika Šumadije, Dunava, Morave, Timoka i Vardara“. Sprovodeći svoju anketu o zločinima koje su počinili austro-ugarski vojnici i oficiri Rajs se nije zadovoljio samo da sasluša austrijske zarobljenike nego je odlazio na lice mesta – otvarao grobove, pregledao leševe, i ranjenike, posećivao bombardovana naselja, ne odstupajući ni za tren od svoje zakletve da služi istini i pravdi.

Kao ratni izveštač objavljivao je članke u uglednim i tiražnim evropskim časopisima o pomenutim događajima i omogućio time probijanje /i tadašnje/ informativne blokade Srbije i prodor istine o stradanju srpskog naroda u svet. Takvo angažovanje na strani srpske istine i Antante dovelo ga je u središte napada i pretnji u zemljama Centralnih sila, pa čak i u neutralnoj Švajcarskoj.

Rajs se sa srpskom vojskom povlačio i preko Albanije, ali o tome u svojim izveštajima nije ostavio ni traga, sa namerom da o takvom strahovitom i slavnom događaju napiše knjigu.

Svoju privrženost istini i srpskoj stvari Rajs je ispoljio i neposrednim angažovanjem na prijemu i zbrinjavanju srpskih izbeglica, obaveštavajući istovremeno svet o patnjama i mukama kojima su bili izloženi srpsko stanovništvo i vojska. Nastavljajući svoju započetu ulogu i na Solunskom frontu, neumorno je obilazio srpske trupe, odlazio na najopasnija i najinteresantnija mesta i odatle slao pisma-izveštaje.

Završetak rata nije za Rajsa značio i kraj njegove misije u Srbiji i na Solunskom frontu. Želeo je da bude svedok i učesnik izgradnje novog života u razorenoj Srbiji. Angažovao se u Ministarstvu inostranih poslova, Odseku za dokumentaciju ratnih zločina, i Ministarstvu unutrašnjih dela, gde je osnovao dvogodišnju policijsku školu. Ubrzo je prestao da čini usluge beogradskoj policiji, jer kao stranac nije mogao da bude na njenom čelu. Njegov entuzijazam nije mogao da se uklopi u birokratsku administraciju, i prihvatio je posao veštaka za falsifikovane novčanice u Narodnoj banci u Beogradu.

Posle gotovo decenije i po u Srbiji sastavlja politički testament pod naslovom „Čujte, Srbi!“ Ovoj svojevrsni apel i vapaj razočaranog Rajsa, napisan tačno pre sedam decenija – 1. juna 1928. godine – na njegov zahtev mogao je da bude objavljen tek posle njegove smrti. Zahvaljujući istorijskom muzeju Srbije i Dečjim novinama, ovaj spis je sada dostupan i široj čitalačkoj publici. Iako pisan tako davno, u pojedinim segmentima čini se da je sastavljen nedavno. Nabrajajući srpske vrline, a posebno mane, vidi se koliko je Rajs poznavao i voleo Srbe