Srpska zajednica u Švajcarskoj

Sa Vladikom Andrejem govorimo o njegovom monaškom putu, o tome kako i kada se odlučio da postane monah, o srpskoj zajednici u Švajcarskoj i prvim utiscima iz nove Eparhije, o odnosima pravoslavnih hrišćana prema drugim religijskim zajednicama, o značaju komunikacije u pluralnom društvu i multietničkom okruženju i o misiji Srpske Pravoslavne Crkve u Švajcarskoj.

Vladika Andrej, dete rođeno u emigraciji, odlučuje da se vrati u Srbiju i tamo studira teologiju. Već kao mladi student teologije u Beogradu opredeljuje se za monaški put. Tek kad je primio odluku Svetog Arhijerejskog Sabora o njegovom postavljanju za arhipastira Austrijsko-švajcarske eparhije, Vladika Andrej shvata Promisao Božiju i svoj monaški put. I mi danas sa punim pravom možemo reći da je on pravi čovek na pravom mestu.

Još kao student teologije na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, Vladika Andrej je znao da je monaški put pravi izbor za njega. Za tu svoju odluku dobio je podršku svojih roditelja: „Kod mojih roditelja bilo je odlučujuće to što su oni znali da sam ja odrastao u jednom zdravom pravoslavnom ambijentu u kome se živelo jevanđeljski i nezavisno od svetskih uticaja. Moj otac je bio jedan vrlo pobožan, narodni sveštenik a moja majka jedna vrlo skromna i pobožna protinica. Oni su nas, decu, mog starijeg brata i stariju sestru, vaspitavali u duhu pobožnosti. Moji roditelji ni u kom trenutku nisu posumnjali da je monaški put, pravi i istiniti put za mene. Olakšavajuća okolnost je bila i to što su se moja sestra i moj brat, koji su takođe duboko pobožni, odlučili za bračni život. Kod pojedinih roditelja koji imaju samo jedno dete to ide malo teže. U moderno vreme se mnogi opredeljuju za monaški put, uopšte ne znajući šta ih na tom putu čeka – jer monaški život je zaista povezan sa duhovnom borbom.“

O svojim motivima odlaska u manastir, Episkop Andrej kaže: „Mene je najviše privukla jevanđeljska poruka da ko hoće savršen da bude neka se odrekne svega i uzme krst svoj i pođe za mnom (Mt 16,24). Zbog toga sam i odlučio da studiram teologiju da bih to i praktično živeo. Za mene teologija nije bila jedna akademska nauka koja bi samo trebalo da zadovolji moj intelekt, već sam želeo kao celovito biće da doživim te blagoslove koje monaški put donosi.“

U manastiru Visoki Dečani na Kosovu i Metohiji započeo je svoj monaški podvig. Vrlo brzo nakon monašenja, tadašnji Episkop raško-prizrenski Pavle poziva monaha Andreja da predaje u Prizrenskoj bogosloviji. Vladika Pavle je uočio sve darove koje mladi monah Andrej poseduje i bio je uveren da monah Andrej poseduje sve kvalitete koje jedan pravoslavni pedagog treba da ima. Takođe je bio mišljenja da će njegov primer, to što je iz Nemačke došao u Srbiju da studira teologiju i to što je odabrao put monaškog podviga, vrlo pozitivno uticati na đake Bogoslovije. Tako je tadašnji o. Andrej u Prizrenskoj bogosloviji predavao pet godina, a kasnije kada je Vladika Pavle izabran za Patrijarha srpskog, on odlučuje da sa sobom u Beograd povede i o. Andreja i postavi ga na mesto sekretara spoljnih poslova i osobe zadužene za međunarodne i međucrkvene odnose. Patrijarh Pavle je takođe odlučio da o. Andreja postavi i na mesto službenika Sinoda, tako da se čitav monaški put Vladike Andreja odvijao po blagoslovu Patrijarha Pavla. Posle upokojenja Patrijarha Pavla, o. Andrej donosi odluku da ode u Minhen radi daljeg naučnog usavršavanja. Na Minhenskom univerzitetu je izabran za asistenta na katedri za dogmatsko bogoslovlje:

„Na Minhenskom univerzitetu sam se bavio naučno-istraživačkim radom. Istraživao sam nekoliko teoloških problema, a posebnu pažnju u svojim istraživanjima sam posvetio izazovima modernog vremena. Mene je, recimo, interesovalo da li je moje bogoslovsko znanje dovoljno da se suočim sa suštinskim problemima savremenog čoveka. Osećao sam potrebu za tim naučnim radom i usavršavanjem, i pokazalo se da nisam pogrešio kada sam doneo takvu odluku. Ja sam u Minhenu naučio jedan novi vid komunikacije, jednu novu terminologiju i način izražavanja. Naime u Minhenu se uči pravoslavna teologija, ali sa posebnim naglaskom na to, kako se jedan pravoslavni teolog kreće i izražava u zapadnom svetu.“

„U maju 2011. godine obavešten sam da me je Sveti Arhijerejski Sabor izabrao za Episkopa. To je za mene bilo veliko iznenađenje, nisam tako nešto očekivao. Moji planovi su bili da se bavim naukom i duhovnim istraživanjima. Novoizabrani Patrijarh srpski g. Irinej je bio mišljenja da sam ja na osnovu mojih kvalifikacija najpotrebniji njemu u patrijaršiji, na mestu šefa njegovog kabineta i osobe koja je zadužena za kontakte sa javnošću. I ja tek sad iz ove perspektive razumem moj životni put. Posle tri godine rada na tom mestu, Sveti Arhijerejski Sabor me je na predlog Njegove Svetosti izabrao za Episkopa Austrijsko-švajcarske eparhije. Sve je to nekako išlo srazmerno sa povećavanjem duhovnih darova, sticanjem većih kvalifikacija i kompetencija. I evo sad sam ovde na čelu Eparhije austrijsko-švajcarske.“

Narod je novoizabranog Episkopa dočekao oduševljeno i sa velikom ljubavlju i poverenjem. Vladika sa svoje strane ima samo reči hvale za srpski narod u rasejanju. Naročito se divi revnosti koju Srbi u Švajcarskoj pokazuju u duhovnom životu i kako uspevaju da svoje svakodnevne obaveze usklade sa životom Crkve i da pored svih svojih porodičnih i poslovnih obaveza stižu da u veoma velikom broju dođu na bogosluženja, crkvene proslave, tribine, predavanja, sveto pričešće, uopšte na druženje u Crkvi.

Što se revnosti za Crkvu i staranja o duhovnoj pastvi tiče, tu Vladika daje jedan vrlo pozitivan primer svima. Pitamo ga kako uspeva sve da postigne.

„Ja osećam fizički i duhovni potencijal u meni, a kad me pitate kako to uspevam da postignem, mogu Vam reći da mi ljubav koju sam osetio u narodu i način na koji me ljudi prihvataju u mnogome pomaže da u sebi otkrijem velike izvore energije, za koje ranije nisam znao da ih posedujem. Ponekad se i sam i pitam odakle toliko snage da se svi ovi napori izdrže? Evo u Cirihu sam sada već sigurno dvadeseti put. Ovde ima mnogo otvorenih pitanja i tema za razgovor. I meni to nije bilo teško da radim jer postoji takođe i svest, da što se duhovnosti tiče u našem narodu, sve ide jednom uzlaznom putanjom i oseća se i vidi veliko interesovanje za duhovni život. Naš narod izuzetno dobro oseća u sebi dug koji ima prema našoj duhovnoj istoriji, prema onome što jesmo. I upravo na osnovu svetlih primera iz naše prošlosti, u narodu postoji osećanje da nije razrešen od tog duga prema Otadžbini, već naprotiv taj osećaj duga je jedan stimulans da se svi potencijali iskoriste za dobrobit srpskog naroda kako ovde u rasejanju tako i u Otadžbini. I kako ja kao episkop u tom smislu da ne dam sve od sebe, čak i preko svojih mogućnosti da i ja sve to postignem.“

Vladika Andrej napominje da je dobro prihvaćen ne samo od strane Srba već i od predstavnika švajcarskih vlasti i crkvenih velikodostojnika. Vest da je on izabran za novog Episkopa za ovu Eparhiju ovde, primljena je od strane švajcarske javnosti sa velikim zadovoljstvom, jer on nije bio nepoznata ličnost na Zapadu. On je na svojim prethodnim zaduženjima i poslovima učestvovao na mnogim evropskim susretima predstavnika hrišćanskih konfesija i još od sredine osamdesetih upoznao mnoge korifeje i istaknute poslenike švajcarskih, nepravoslavnih crkava. Mnogi su ga takođe upoznali preko patrijaršije u Beogradu, zato što su bili u delegacijama koje su na najvišem nivou posećivale Njegovu Svetost Patrijarha. To ne važi samo za crkvene velikodostojnike već i za ambasadore Švajcarske konfederacije koji su sa njim bili u veoma bliskim kontaktima i redovno ga pozivali u svoja predstavništva na razgovore i prijeme. Tako da je Vladika za kratko vreme dobio pozive za pristupne posete i svi su bili izuzetno gostoprimljivi i srdačni prema njemu.

„Svima njima je Srpska Pravoslavna Crkva u Švajcarskoj od izuzetnog značaja, jer smatraju da je ona najbolji put za integraciju našeg naroda u švajcarsko društvo. Švajcarska ima svoju dugovečnu hrišćansku tradiciju i tu švajcarski i srpski narod mogu najlakše da se sretnu, jer su tu pod krovom zajedničkih vrednosti koje se tiču ljudskih prava, shvatanja demokratije, reda i poretka, želje za pluralizmom i diferencijacijom. Mi znamo da je u međunarodnim odnosima ta diferencijacija suštinski odsutna, a kod hrišćana je to jedna kategorija koja se ne može zameniti ničim. Tako da sam na osnovu svega ovoga uveren da upravo taj način na koji sam primljen ovde u Švajcarskoj i njihova prijemčivost za Srpsku Pravoslavnu Crkvu mogu da doprinesu mom služenju za interes Srpske crkve i naroda ovde u Švajcarskoj.“

Vladika je od avgusta prošle godine putem organizovanja „veronauke za odrasle“ uveo jednu novu praksu u život crkvenih opština u Švajcarskoj. Veronauka za odrasle je uvedena iz dva razloga: prvi da se zadovolji ogromna duhovna žeđ u srpskom narodu. O tome Vladika kaže sledeće:

„Ja sam se uverio da je naš narod napisao svoju istoriju na bojnim poljima. Naš narod nije imao prilike da na literarno-naučnom polju usavršava svoja saznanja o svojoj Crkvi i o značaju pravoslavlja. Tako da naš narod voli svoju veru srcem, ali je često ne poznaje dovoljno dobro. Ja sam zbog toga zaključio da našem narodu treba ponuditi održavanje duhovnih večeri i tribinâ ili kako sam ja to nazvao „veronauka za odrasle“. Vidim da postoji jedan fenomenalan odziv na ovaj poziv koji upućuju sveštenici, jer veronauku za odrasle ne treba da drži samo episkop, već i sveštenstvo. I kroz te duhovne večeri otkrivamo da postoji jedna duboka podsvest u našem narodu o tome da nisu razrešeni svojevrsnog duga prema Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi koja se kroz ceo jedan stadijum svog postojanja potrudila da bude narodna Crkva. To naš narod shvata i ne zaboravlja. To je jedna Crkva koja se nije „spustila“ na narod, već je pronikla iz samog naroda i na njenom čelu stoje narodni sveštenici. Naš narod to veoma ceni i voli kad vidi sveštenike da sa celom svojom porodicom učestvuju u aktivnostima u Crkvi. I kroz to vidim da naš narod trenutno ima veliku potrebu za produbljivanje svojih znanja i mi to narodu želimo da omogućimo upravo kroz organizovanje ovih duhovnih večeri i veronauke za odrasle. Nesumnjivo da je uloga Srpske Pravoslavne Crkve kroz istoriju dokazana, da je ta uloga Crkve bila da čuva narod, da bude duhovni rukovoditelj u časovima tame. U trenucima kada je narod najviše stradao, sveštenici su udvostručavali svoje aktivnosti. Naš narod je upravo kroz pravoslavnu veru stvarao kritičku masu, koja je neophodna jednoj državi. Da bi jedna država opstala ona mora da ima u svojoj punoći naroda tu kritičku masu i ta kritičnost se stiče verom i moralom. Ne može kritika na stanje u državi da se zasniva samo na racionalnom, na protestu i na protivljenju ili na strastima i na ambicijama, već ona treba da bude zasnovana na duhovnom sagledavanju stvari i sozercavanju stanja. I to je naš narod osećao. Dok je narod imao jaku Crkvu, imao je i slobodu. Jer dok je narod imao slobodnu Crkvu koja je mogla slobodno da dela, on nikada nije bio u ropstvu. Samo kad neprijatelji navale na Crkvu, kao što je to recimo bio slučaj u vreme turskih osvajanja ili nametnutih uticaja nemačkih i austrougarskih ili u doba komunizma, kada je Crkva žestoko razarana i napadana, i narod je potpadao u ropstvo. Narod pamti da su mnogi sveštenici dali svoje živote u tim časovima tame i istorijskim trenucima. I sad Srbi žele da znaju nešto više o tome, jer su tako vaspitavani od strane svojih roditelja.“

Druga bitna tema koja će biti obrađena na tim duhovnim tribinama je odnos pravoslavnih hrišćana prema drugim religijskim zajednicama i način komunikacije, ili, kako Vladika kaže, značaj dijaloga kao stuba našeg postojanja i bitisanja ovde na Zapadu:

„Što se odnosa prema drugim religijskim zajednicama tiče, ja sam mišljenja da taj odnos zavisi od vaspitanja pojedinaca i od njihovih manira. Šta vredi da budemo upućeni u naše međucrkvene odnose i naše obaveze prema ljudima drugačijih verovanja i ubeđenja, ukoliko od kuće ne nosimo osnovno vaspitanje. To kako da se odnosimo prema onima koji su druge nacije, druge kulture i druge religije, morali smo da naučimo od roditelja. Ipak, ni dobro kućno vaspitanje nije dovoljno i ono mora da se nadograđuje. Svakodnevni život i izazovi koje on donosi, naročito u mešovitim brakovima i uopšte sekularizacija današnjeg sveta zahtevaju od čoveka dublje poznavanje kulture i samim tim dublje poznavanje religijâ i verâ. I mi u Crkvi moramo da damo jedan presek nastajanja tih religija i da odredimo koju su ulogu igrale te religije u dotičnim narodima. Ja sam mišljenja da poziv na pluralizam ne treba da bude upućen samo od strane državnih ili kulturnih delatnika, već taj poziv mora da dolazi pre svega od verskih zajednica. Zdravim razumevanjem pluralizma i života u multikulturalnom svetu mogu se prevazići mnogi konflikti. Duboko sam uveren da upoznavanjem religijâ jedni drugih, mi ćemo biti u stanju da pokažemo da možemo prevazići i najosetljivije razlike i da damo jedan doprinos za unapređenje sapostojanja ljudi bilo koje vere, nacije ili kulture. Tako da veronauka za odrasle mora da ima apsolutno i tu dimenziju, da govoreći o pravoslavlju srazmerno i sa poštovanjem govorimo i o drugim religijama. To može biti i jedan veliki izazov, jer će konzervativni krugovi ovo sigurno pogrešno razumeti. Ljudi koji nisu utvrđeni u svom identitetu i zatvoreni za komunikaciju sa drugima, plaše se gubitka identiteta, tradicije, propisa i dr. Ja, međutim, mislim da je dijalog jedan od stubova našeg postojanja ovde na Zapadu i naša svojevrsna misija. Kroz praktikovanje principa pluralizma mi možemo pokazati da smo mi jedan bitan integralni faktor i da bez straha i predrasuda možemo da stupimo u jedan zdravi dijalog. Setimo se recimo, kako se Apostol Pavle obratio Atinjanima, da dolazi u ime Boga koga oni, i neznajući ga, poštuju (Dap 17,23). Takav jedan stav bi pomogao srpskom narodu u rasejanju da se pozicionira dobro u novoj paradigmi međuljudskih odnosa i u uslovima multipolarnih konteksa u savremenoj Evropi.“

„Dakle, po mom mišljenju, strah od asimilacije je bespotreban. Ovde o asimilaciji uopšte ne može biti ni govora, jer u našoj Crkvi postoje punovažni propisi koji se moraju poštovati. I mi te propise poštujemo ali želimo da se prema drugima odnosimo onako kako su nam naši sveti preci pokazali. Na primer, Sveti Sava je još u 13. veku putovao u dalekoistočne zemlje i znalo se da ima izuzetan dar za diplomatiju. Prema tome, kroz tu diplomatiju Svetog Save i mi možemo da naučimo da čovek može da učini dosta korisnih stvari za svoj narod, ako tako dela. Hvala Bogu, naš narod je to dobro izrazio svojom poslovicom: „Čuvaj svoje, poštuj tuđe“. Ako se pridržavamo ove poslovice, bićemo srećni i dugo ćemo u miru živeti na zemlji.“

Pitali smo Vladiku da li postoji mogućnost i volja Srpske Pravoslavne Crkve da se pored rada na očuvanju verskog identiteta uključi i podrži rad na zdravoj integraciji u zemlji domaćina, konkretno ovde u Švajcarskoj, i da li srpska zajednica može da očekuje od svoje Crkve i od njega lično pomoć pri izradi i sprovođenju takvih projekata?

„Sigurno. Kad pogledamo unazad kroz crkvenu istoriju, uloga Srpske Pravoslavne Crkve je uvek bila moralno-duhovna i kulturno-prosvetna, a samim tim i nacionalna. To su, znači, tri stuba delovanja Crkve. Na prvom mestu moralno-duhovno uzdizanje našeg naroda, onda i kulturno-prosvetno delovanje i kroz to nacionalno. I zato je Crkva i uvek bila u narodu doživljavana kao nacionalna Crkva. Zbog ispunjavanja te svoje misije u narodu, Crkva je od strane naroda prepoznata kao stožer nacionalnih htenja. A sva ta htenja su dugoročna, ona daju narodu nadu da može da ostvaruje svoje ciljeve i svoje snove. To možemo danas videti na primeru naroda na Kosovu i Metohiji. Da nije naših hramova dole, narod bi morao da napušta te teritorije. Jedino što te srpske enklave na Kosovu održava, jesu crkve. Sam narod kaže da nije tih crkava i manastira oni bi morali da se isele. Tako je isto i u Dalmaciji i Slavoniji. Da sad zatvorite hramove u tim malim enklavama gde Srbi žive, budite sigurni da bi se narod brzo iselio. To nam pokazuje da naša Crkva mora da nastavi sa tradicijom, da se rame uz rame sa svojim narodom zalaže za moralno-duhovnu i za kulturno-prosvetnu obnovu. I od toga Crkva neće odustati. Sva srpska društva u Švajcarskoj, sva udruženja koja se sećaju te konstruktivne i dobrotvorne uloge SPC, će dobiti jedan dostojan odgovor od strane svoje Crkve, a to znači da udruženja te istovetne ciljeve ostvaruju jedinstveno i uz podršku svoje Crkve.“

Glosa1

Moj otac je bio jedan vrlo pobožan, narodni sveštenik a moja majka jedna vrlo skromna i pobožna protinica. Oni su nas, decu, mog starijeg brata i stariju sestru, vaspitavali u duhu pobožnosti. Moji roditelji ni u kom trenutku nisu posumnjali da je monaški put, pravi i istiniti put za mene.

Glosa2

Za mene teologija nije bila jedna akademska nauka koja bi samo trebalo da zadovolji moj intelekt, već sam želeo kao celovito biće da doživim te blagoslove koje monaški put donosi.“

Glosa3

Narod je novoizabranog Episkopa dočekao oduševljeno i sa velikom ljubavlju i poverenjem. Vladika sa svoje strane ima samo reči hvale za srpski narod u rasejanju.

Glosa4

Vladika Andrej napominje da je dobro prihvaćen ne samo od strane Srba već i od predstavnika švajcarskih vlasti i crkvenih velikodostojnika. Vest da je on izabran za novog Episkopa za ovu Eparhiju ovde, primljena je od strane švajcarske javnosti sa velikim zadovoljstvom, jer on nije bio nepoznata ličnost na Zapadu.

Glosa4

Švajcarska ima svoju dugovečnu hrišćansku tradiciju i tu švajcarski i srpski narod mogu najlakše da se sretnu, jer su tu pod krovom zajedničkih vrednosti koje se tiču ljudskih prava, shvatanja demokratije, reda i poretka, želje za pluralizmom i diferencijacijom.

Glosa5

Ja sam mišljenja da poziv na pluralizam ne treba da bude upućen samo od strane državnih ili kulturnih delatnika, već taj poziv mora da dolazi pre svega od verskih zajednica. Zdravim razumevanjem pluralizma i života u multikulturalnom svetu mogu se prevazići mnogi konflikti.

Glosa6

Dakle, po mom mišljenju, strah od asimilacije je bespotreban. Ovde o asimilaciji uopšte ne može biti ni govora, jer u našoj Crkvi postoje punovažni propisi koji se moraju poštovati. I mi te propise poštujemo ali želimo da se prema drugima odnosimo onako kako su nam naši sveti preci pokazali.

Glosa7

Hvala Bogu, naš narod je to dobro izrazio svojom poslovicom: „Čuvaj svoje, poštuj tuđe“. Ako se pridržavamo ove poslovice, bićemo srećni i dugo ćemo u miru živeti na zemlji.“