Строгост према ближњима је опасна

АТМОСФЕРА НЕБА И АТМОСФЕРА ПАКЛА

Из човека који носи у себи царство Божије зраче свете мисли, Божије мисли. Царство Божије ствара у нама атмосферу царства небеског, насупрот мисаоној атмосфери пакла коју зрачи човек који у свом срцу носи пакао. Улога хришћана у свету је да прочишћују атмосферу на земљи и шире атмосферу Царства Божијег. Свет треба освајати чувањем атмосфере неба у себи, јер ако изгубимо царство Божије у себи, нећемо спасти ни себе ни друге. Ко носи у себи царство Божије, тај ће га неосетно и на друге преносити. Људе ће привлачити наш мир и топлина, желеће да буду с нама и постепено ће их освајати атмосфера неба. Чак није ни потребно говорити људима о овоме: небо ће зрачити из нас и кад ћутимо или кад говоримо најобичније ствари; оно чак зрачи из нас а да ми тога и нисмо свесни. У непослушног се неће уселити Царство Божије, јер такав увек жели да се врши његова а не Божја воља. У Царству небеском искључена је могућност царства у царству. To су хтели „падши духови“ и зато су отпали од Господа, Цара славе. Душа која је запала у круг мисленог хаоса, у атмосферу пакла, или се само дотакла ње, осећа адске муке. На пример – листамо новине, или шетамо улицама и после тога одједном осетимо да се унутра нешто у души пореметило – осећамо празнину, тугу. To је стога што смо читањем разноразних ствари изгубили сабран, јединствен ум, постали смо расејани и атмосфера пакла „упливише“ (ово је реч коју отац Т. често употребљава) на нас.