О глобализму

Српски одговор глобализму

Ми чекамо Христа, а не ново време,

ново време прети, да ће доћи онај,

да ће доћи онај, ко је отац лажи

назваће се Месијом, превариће многе.

И још једном којим путем?

Питају нас, којим путем ви идете, и којим путем треба ићи? Наш је одговор јасан, и заснован је на светом Јеванђељу и на историјској судбини нашега народа.

Ми идемо путем крста Христова. Не смемо се ни нагнути са тога пута ни лево ни десно, а камо ли сићи с њега. Јер пропаст зјапи с обе стране правога пута. С једне стране је пропаст безверства с друге пропаст кривоверства. Ми морамо држати пут праве вере, која нас снажи и весели. Јер то и јесу истинске одлике вере која право слави Бога, која је православна. Морална снага и духовно весеље.

Ми идемо путем Светога Саве, који је ишао путем крста Христова. Савин пут јесте пут националне цркве. Духом Божјим вођен и руковођен Свети Сава је изградио нашу националну цркву, да се у њој као у неком добром суду чува животворно пиће Христове науке и Христове силе за српски народ кроз векове и векове. То је један одмерен и умерен суд, ни сувише голем ни сувише мален. Јер да је сувише голем, пиће би се лако покварило, а да је сувише мален, пресушило би. То јест. ни црквени интернационализам ни протестантски субјективизам, него јеванђелски национализам. Да би тако сваки народ на свету уредио своју цркву и био као једна породица Божја, а сви народи са својим црквама, везани истом вером, истим духом и узајамном љубављу, чинили једну свету васељенску цркву, једну велику породицу Божју. Ни са овога пута ми не смемо скретати ни тамо ни амо, да не би пали у пропаст империјалистичког интернационализма нити у пропаст протестантског субјективизма. Ми морамо дакле држати пут праве цркве, која нас је вазда херојски снажила, породично сједињавала и небески веселила. Јер то и јесу одлике праве цркве, која право слави Бога — да запаја и снажи народ јеванђелским херојизмом, да сједињује народ једним духом у једну Божју породицу и да весели народ као децу Божју небеским весељем.

Најзад ми идемо путем труда и одбране. Наш је труд двојак: да живимо вером и да ширимо веру православну. Наша је одбрана од клерикализма, од протестантизма и од атеизма. Морамо се непрестано и трудити око вере и бранити веру. И морамо се без престанка трудити на снажењу и одбрани своје православне цркве.

Ако неко каже: јуче је била опасност по нашу цркву, а данас је та опасност престала, страшно се вара. То је трубач који свира на спавање. А ми морамо имати у ово време што више трубача који ће свирати на буђење, на устајање, на приправност, на одбрану. Јер онај „непоменик“, коме је наш свети народ са својим свештенством осујетио „ваплоћење у форми закона“, ипак иде по овој земљи као дух, као авет, дејствује, дејствује и дејствује.

Жичо, црвена Жичо наша, зар ти ниси преживела са народом српским народну судбу кроз 700 година? Ко ће боље од тебе посведочити деци Светосавској пут којим треба да иду?