Најлепше беседе о свету, души, тајнама

О СПАСЕЊУ

– Да ли болести долазе од греха? – пита један од студената.

– Због мисленог пада. Од мисли. Сви обично мисле и добро и зло. Каквим се мислима бавимо, такав нам је живот. Дух се храни мислима, тело физичком храном.

– Да ли постоје наше мисли и мисли које нам се убацују са стране?

– Са свих страна нам се убацују. Са свих страна су мислени радијуси. Кад би нам се открило, то је страшна мрежа. А свако има радио станицу у себи. Човек је много прецизнији апарат од радио станице, од телевизора, само му је функција поремећена. Како је прецизно биће човек! Како узвишено! Али не умемо да ценимо. He умемо да се укључимо у извор живота, да осећамо радост живота. Hero увек нам подмећу… непријатељи… Преподобном Антонију Господ је открио мислене радијусе којима смо окружени. И кад је видео, он је уздахнуо: „Господе, ко може ово да прође?“ И чује глас: „Само смерни и кротки.“ До њих се они не дотичу. У њих су укључени само мир, тишина, Божански радијуси, знак апсолутне Божанске снаге. He укључују се у негативно.

– Како наша загађена животна средина утиче на нас?

– Ето сад кажу, баш је јадна нашa Србија, сасвим јадна. Кажу да је највише загађена радиоактивним материјалом. Сад је најјача радијација у Србији. Велика, неиздржљива. Нисмо болесни, али немамо свежине. He иде. He може да се уклопи мисао. Тешко иде. Људи здрави, а не знају шта им фали. Пију лекове, још rope. А докле имамо још мало чистог ваздуха, треба искористити, али и то је загађено, све. Особито кад се бавимо умним радом, треба да се често дубоко дише, јер мозак и срце огромну количину кисеоника троше. Чим нема довољно кисеоника у мозгу, не можемо да „укопчавамо“. Нешто не иде, па се чудимо шта. Нема горива довољно, нема кисеоника.

Ето видиш, једу сад отровну храну. Све смо затровали. На пијаци немаш шта да купиш. Лепо је, али не смеш да купиш. Крајем прошлог века један старац је рекао: „Доћи ће време да ће људи производити много пољопривредних производа, али неће смети да их једу.“ Ето, дошло је време. Питају како? Па, отрована нам је храна. Отрована телесна, отрована и духовна. Затрована деца, затровани и старији.

Мисле људи овде ће да векују. А оно, кратак живот. Шта је то, човече, живот? Па, није ништа. To је толико кратко да се не може ни замислити. Човек у млађим годинама то не примећује. Ја много пута размишљам: баш смо јадни ми на земљи, кад не можемо да преживимо ни четири милијарде секунди. To би требало да живимо 130 година. Сто година је три милијарде секунди. Шта је то сто година?… Ништа… Моменат… Кратко… Живимо у вечности. Иначе, ово време је захваљујући томе што се земља окреће око своје осовине и око сунца. Ако би сунце стало у зениту не би било могућности да меримо време. Живимо у вечности. Стално дан. He би имали одакле да почнемо.

Кад не меримо време, видиш да време не постоји? Постоји код нас који смо ограничени. Зато у „Откривењу“ Јован Богослов каже, онај Анђео што је стао једном ногом на копно, а другом на море и заклео се Вишњем, каже, да „времена више неће бити. Вечност… значи, покренуће Господ брзину и материјални свет ће нестати. Знамо да материја кад достигне брзину светлости, нестаје. Претвара се у невидљиву енергију. Кад достигне брзину светлости, 300 хиљада километара на секунди. Како смо јадни. До скора смо за ту брзину само знали, а нисмо знали да постоји већа брзина. А сад, пошто имамо прецизне апарате који мере покрете, сад Господ открива да постоји много већа брзина. Честица енергије, да ли их зову фотон, да ли друкчије… To се у моменту појави на екрану, и одмах нестаје. Кад се само појави на екрану, он је већ прешао нашу галаксију. А пречник наше галаксије је 50 милиона светлосних година. Како је то велика разлика у брзинама. Брзина светлости не може да се упореди са овом брзином. He може пуж са експресом. Триста хиљада са 50 милиона светлосних година. Значи, огромна брзина… Да… Па дух је бржи од мисли. Мисао је спора. Средња брзина, a дух је невероватно брз… Прелазимо у вечност… Да. Хвала Богу на свему.

Много нам је откривено, али све смо злоупотребили. Просто видимо да смо сами условили да је немогуће више продужење живота на земљи. Због отрова. Отровали смо се… Један наш стручњак који је написао књигу „Планета и цивилизација у опасности“, Бранко Китановић, каже: – „2000. године на земаљској кугли нећемо имати воду за пиће.“ Пијаћа је вода од целокупне водене масе 2 посто. He пије се 98 одсто. Каже, неће бити могућности да се вода прочисти, биће то све затровано. За шта се год људи буду ухватили биће све отровано. Каквим се темпом баца на земаљској кугли, како се избацује отров. Каже, непријатељ човеков број један су издувни гасови из моторних возила. А после и све друго. Свака фабрика избацује огромне количине отрова. А и у пољопривреди. Београд пије отровну воду. Један инжењер који ради тамо у Макишу каже: „Ми хлоришемо воду, али је још више трујемо. He вреди. Бактерије и бацили лако се одстране, али отрови не могу да се одвоје.“ Филтрирај га колико хоћеш, прочисти, прокувај, ради шта хоћеш – отров, свуда око нас је отров. А чим не буде воде за пиће гаси се живот. Организам је 70 посто воде. Пољопривреда је напредовала много, али многа дрвета су нестала. Брест је одавно нестао….четинарска шума, почели врхови да се суше. Радијација јака, или планински извори отровани. Отроване су нам кише, ерозирају земљу. Земља отрована. Отровали смо се… А људима, све им је мало. Све им је мало.

Почело је још одмах после пада наших прародитеља. Одмах је било крвопролиће. Каин је убио свог млађег брата Авеља само из зависти. Што се Авељева жртва прима, а његова не. Одатле је све почело. И дан данас. Нема се мира. Сви нешто траже као да ће вековати, а нема ништа. Ништа… Ништа… Изгледа да је крај дошао. Оваквим темпом те фабрике трују околину и неће моћи дуго да се живи. Хвала Богу још има птица… Али многе су врсте нестале… све се више уништава и гаси живот… Па није тајна. Пре десетину година кад падне снег овако велики, кад је месечина, скупи се пуно зечева, читави кругови. Снег велики, они натапкали, направили круг, ту где је чистина, где нема дрвећа јуре се, гоне један другога тамо, преврћу се у снегу, играју се. Радују се. Радост живота. Животиње имају радост живота. Ми их пореметимо и мутимо. Они имају радост живота, а ми имамо свега и свачега и нисмо задовољни. Они се не брину, не спремају амбаре за жито, ништа, и опет их Господ храни. Мало грицкају тамо, гранчице, нађу негде тамо заштиту, спавају. Благодарни Богу. А ми не.

Птица стално слави Бога. Почела рано ујутро у три сата да пева и до девет сати не престаје. У девет сати мало се утишају, тек онда иду да траже храну, а и младе морају да нахране… После опет пева. Њу нико не тера да пева. Она пева. Да ли је неко слуша, да ли не слуша она пева… А ми намрштени, нос надувен. Није нам до певања, ни до чега. Треба да се угледамо на птице. Увек су веселе. А ми? Нама нешто смета. А шта нам смета? He смета ништа. Је ли тако? – Тако је, одговара студент. – Ми сами себи сметамо, каже отац.

– Оче, занима нас како да познамо вољу Божију у животу. Како да се определимо да ли да се запослимо на једној или на другој страни, да ли да се женимо или да се не женимо?

– Господ нам сам отвара пут. Открива како је Његова света воља. Јавља се Његова света воља преко родитеља. Ако будемо слушали родитеље ићи ће све добро и биће благословено, ако им се противимо, нема ништа. Иде, иде, али више иде натрашке него напред. На пример, ти си заволео неку девојку па хоћеш по сваку цену. А отац и мајка кажу: „Ма сине није она за тебе.“ Али не вреди, завезао враг ум, заробио те и оће, оће. „Ма није сине то за тебе кажу родитељи. „Наћи ћу ја теби другу.“ Ма неће, хоће по сваку цену. Узму се. Мисли идеал. Воле се, кроз неко време изгустира се, то прође и нема ништа. Најбоље је кад се родитељи раније договоре, кад није велика разлика у годинама, и ако се никад нису видели, кад се састану најбоље је. Кад се развије љубав у браку. Тада се не улази у брак са планом, имају благослов родитеља и после иде најбоље… Брак, није то неки леп живот, сладак… Још како је горак. Тек после видиш да ниси слободан. Да си везан, још како везан. Упрегнут у кола и мораш да вучеш јер бију. Деца траже. Мораш да вучеш хтео, не хтео. А кад си био слободан, друго си мислио… а сад мораш, не само за себе, него за многе да мислиш.