Живот Светог Саве

ХИЛАНДАР

Чим се одморио, Симеон зажели да разгледа целу Свету Гору. Али, манастирско правило је да се ништа не може урадити нити куда ићи без дозволе и благослова старешине. Тако славна старина, који је у своје време командовао војском, сада треба да слуша обичног монаха — игумана! Дозвола је дата и он крену са Савом и неколико пратилаца. Сава је желео да иде босоног, као и обично. Видећи га, отац му рече: „Поштеди ме, дете моје, јер рањаваш срце моје тим оштрим камењем, по коме босоног ходаш.“ Сава послуша, обуче ципеле и узјаши коња. Неколико мазги натоварених поклонима ишло је за њима. Били су примљени са свим почастима и добродошлицом од стране Прота у Кареји, као и у свим другим манастирима и ћелијама. Они су поклоне делили издашно и тако много, да су њихова имена као утемељача била уписана међу имена царева и краљева. Њих двојица били су несвакидашњи посетиоци за све па чак и за пустињске оце, који су похрлили из дивљине да их сретну и виде. Симеон је према њима био особито дарежљив.

На повратку кући, Старац се осећао веома уморним. Жалио се своме сину са уздасима и сузама што, због старости и изнурености није у стању да стоји или да клечи и метанише за време молитава, нити да пости према прописима. Сава га је тешио: „Не буди тужан, оче мој и господару! Ја ћу постити и за тебе, стајати и метанисати пред Господом. Ради тога што си ме послушао и дошао овде, ја ћу се пред Господом молити за твоју душу.“ Тако беше велика и жива љубав међу њима.

Сада се њихова неутољива жеља за грађењем поново пробуди. Поред три цркве, које је Сава раније сам сазидао, они сада подигоше још три. Исто тако подигоше још конака за братију и поклонике: обновише манастир Просфору, који је био разорен од пирата и разбојника. Затим засадише нове винограде и воћњаке. Због тога и није чудо што су њихови портрети касније насликани у природној величини на улазу у Велику цркву као нових утемељача манастира Ватопеда.¹

У међувремену, Сава је пронашао стародревне рушевине манастира Хиландара, које су припадале Ватопеду. Разговарао је са игуманом о обнови овог запуштеног манастира. За ово је требала дозвола византијског цара. Са игумановим благословом Сава оде у Цариград и успе да од цара добије печатом потврђену дозволу, којом се Ватопеду даје одобрење да може обновити Хиландар, који ће, разуме се, бити у зависности од Ватопеда.

Тада се догоди нешто неочекивано. Неки тајанствени човек посети Саву и рече: „Ти волиш странце и сироте. Учинио си врло много за туђе манастире Свете Горе, посебно за Ватопед. Послушај мој савет као једнога који ти говори у име Божје. Нађи место и подигни манастир за свој сопствени народ и назови га српским манастиром. То ће

бити за многе твоје сународнике пристаниште спасења.“ Чувши ово, Сава пожури да обавести свога оца о овом неочекиваном савету. А Симеон, „као из сна тргнут и веома обрадован рече: „Ја верујем да је то био анђео послат од Бога.“ Они никада раније нису о томе размишљали, премда би то била најприроднија ствар коју би могли пожелети. У противном, можда би били мало пажљивији у трошењу свога злата у Ватопеду и другим страним манастирима.

Своју жељу у вези са Хиландаром предложише игуману. Игуман то одби без дискусије. Они се тада обратише Проту а овај одобри са радошћу.

Симеон је желео да лично види то место, међутим, био је сувише немоћан да јаши на коњу, те су га ставили у носиљку између два коња. Видећи место, рушевине, маслињаке и морско пристаниште Хиландара, он бејаше веома задовољан. Он, који је напустио своју земљу и народ да би их заборавио и био заборављен, то јест, да би био мртав за овај свет а жив за онај други, сада се поново обрадова. Постаде му јасно да Бог није њега и сина довео у Свету Гору само ради њиховог личног спасења, већ да преко њих помогне и њихов властити — српски народ. У срцу му се поново распламса патриотизам. Ко је могао бити онај непознати човек који је Сави дао ову идеју о српском манастиру у Светој Гори? Можда неки непознати српски усамљеник или пустињак, а можда и анђео са неба. У сваком случају, он је морао бити гласник Божји. И Божја воља треба да буде испуњена, мислио је Симеон. Ватопеђани се, међутим, дуго противише овоме. Они су видели своје сопствене губитке, ако пусте Србе да оду. Али под упорним тражењем Симеона и притиском Прота, они попустише. Игуман рече својима: „Ми смо од њих примили многе богате поклоне; недозволимо сада да оду од нас. Ако им дамо Хиландар, који је зависан од Ватопеда, они ће нам бити пријатељи за свагда.“

Кад су ватопедски игуман и Прот потписали дозволу, Симеон и Сава одмах отпочеше са радовима. Симеон најми велики број зидара и уметника из околних места и из далека. У врло кратком времену он сагради цркву, конаке и ћелије за братију, јер је сребро и злато притицало у великим количинама од великог жупана Стевана, који се веома обрадовао намери свога оца и брата. Кад су сви радови били завршени, Сава пресели свога оца у Хиландар.²

Један број српских монаха, који су до тада живели у пустињи или страним манастирима, радо се придружи братству српског манастира. Замонашише се, такође, племићи и слуге, који су дошли са Симеоном. Тако се братство брзо умножи. Сава, у сагласности са Симеоном, постави за игумана достојног јеромонаха Методија. Тако, по први пут у дугој историји Свете Горе, српски народ је добио свој велељепни манастир, међу другим бројним манастирима, православних народа. Да би Хиландар учинио што независнијим, Сава поче куповати земљу која је била напуштена. Од Прота доби многе опустеле ћелије са маслињацима, воћњацима и виноградима око Хиландара. Такође откупи неколико мањих манастира са великим поседима у Милеји и Кареји. Симеон је био више него задовољан са свим оним што је Сава у тако кратком времену постигао. Био је задовољан што сада може спокојно да живи и да очекује крај живота у сопственој српској кући, иако у туђој земљи. он је у Хиландару гледао будућу српску светињу и српско богатство. Иако је грамата, потписана од Прота и Ватопеда, била довољна као правни докуменат, Немања је знао да је још нешто потребно Велики цивилни ауторитет треба да ово потврди и да да привилегије Хиландару да би у потпуности био независан српски манастир.³

Са овом идејом и мислима, Симеон посла Саву у Цариград своме пријатељу цару Алексију Анђелу.

1. Ове фреске Симеона и Саве у природној величини, добро су очуване до наших дана.
2. Цркву, коју је Св. Сава сазидао у Хиландару, обновио је и проширио Кнез Лазар. Чувени грчки иконограф Панселини живописао је целу цркву, тако да изгледа као илустрована библија. О овој цркви је писао руски путописац Барски у 18 веку „Тамо су предмети величанствене лепоте, којима хиландарска црква надмашује све богомоље у Св. Гори“ /В. Григорович, Барски: Друга посета Св. Гори Атонској 1744. године /.
3. Није познато значење речи Хиландар. Постоји неколико претпоставки, од којих је највероватнија ова: То је име састављено од две грчке речи Хеили, што значи уста и леонтари, што значи лав. Према томе, лавовска уста. Ово име је употребљавано у прастаро доба, због лава исклесаног у камену на улазу, са искеженим зубима, претећи да прогута непожељног посетиоца.