Шта је било у почетку

СИНОВИ   ТАМЕ И   СИНОВИ   БОЖЈИ

… Јер се вели у Јеванђељу: на свету беше, и свет крозањ поста, и свет га не позна. Не познаше људи своју мајку, нити распознаше глас мајке своје. Слушајући дуго сиренски глас жене тровачице, они заборавише глас своје мајке. И кад их мајка викну по имену, они се окретоше од ње, јер нити распознаше глас њен нити знађаху своје сопствено име. Кад их мајка назва синовима Божјим, они јој се наругаше, јер живљаху у мисли, да су они сапутници животиња, другови животиња и пород животињски. Оно што је било некад, оно бива и дан данас. Видећи стрмен пут, који води ка Богу, људи се радије клизају низ брдо ка животињама. И дан данас је Бог у свету, но и дан данас свет не познаје Бога. Нити ће га икад познати на клизавој странпутици, којом сада иде. Сувише је Бог тешка храна, те људи радије прибегавају храни животињској. Сувише је заморно следовати законима Божјим, за то се већина робовски покорава законима природним. Сувише је оштра светлост Бога, за то се људи гњурају у таму и у полутаму, јер не могу да поднесу светлост Бога. Кад се животиња затрује беснилом, она уједа свога господара, који је храни и негује, јер га више не познаје. Затровани беснилом овога света, залуђени гласом жене тровачице, људи се дижу против Бога и гоне га од себе. За то се и каже: к својима дође, и своји га не примише. Какав ужас! Замислите многобројне госте око трпезе једног домаћина, који је одсутан. И замислите, да се домаћин наједанпут појави, и гости скоче и изгурају га напоље, и закључају врата за њим. Ви се ужасавате, кад чујете, да је се то само једном десило некад и некоме. Међутим то се дешава посведневно између људи као гостију, и Бога као домаћина. Бог долази у свој дом и к својима, и своји га не примају него га одбацују. А он је сувише племенит, да би се наметао; сувише нежан, да би се одмах светио; сувише трпељив, да не би чекао до краја раскајање и плач своје деце…

…А који га примише даде им моћ да буду синови Божји. Не слуге и робови но синови. Не поворка стоке, која иде на кланицу и успут се боде око траве крај друма, но синови господарски, који знају да на свом имању живе. Не синови немоћне и страшљиве таме, матере смрти, незнања и мржње, но синови божанске светлости, матере живота, мудрости и љубави. Ови га примише онда, и ови га примају и сада. Зашто га ови примише и примају? Из два разлога: прво, јер им огади лаж света; и друго, јер распознаше глас мајке.

Као шарени лептир децу тако је овај свет привлачио њих. И као што се дете разочара, кад ухвати лептира и види да је то гусеница, тако су се и они разочарали у свету, ухвативши га са свих пет чула. Јер место живота, којим је овај свет привидно сијао, они су изблиза осетили трулеж леша; место мудрости, којом је овај свет привидно и издалека сијао, они су изблиза видели све испуњено ужасом незнања и неизвесности; место среће, којом се овај свет привидно и издалека смешио, они су изблиза чули његово роптање мржње и себичности. За то су и осетили овај свет као заточење; као једно страховито казнилиште, где су бичеви исплетени од танких конаца површних наслада, те кад шибају најпре изазивају сврбљење, док се ране не отворе, и крв и гној не потеку, узалуд спирани сузама, и док се пријатно сврбљење не обрати у огњени бол и лаковерни смех у безумно урликање. Ови, дакле, који се ван сваке сумње уверише у лаж света, примише Бога и добише од њега моћ да се назову синовима Божјим.

Ови га примише и за то што распознаше глас мајке. Многи гласови у овоме свету личе на глас мајке, те се многи и многи преваре и пођу за тим гласовима, док их ови не заведу на појату свињску и претворе и њих у свиње. А то нису гласови мајке, но гласови жене тровачице, која располаже са травама и отровима и мирисима овога света, па намамљује, опија своје жртве, трује их и убија. Један једини је глас мајке у свету, глас Бога у нама, који се слабо чује у хуци светској, но који, кад се почне ослушкивати, све јаче се диже, диже, док не заглуши сву хуку светску, као глас многих водâ, и не остане само сам у савладаном и занемелом свету. Они, дакле, код којих још није умрло сећање на глас родитељски у дубрави разбојничкој, сећање с којим се људи рађају, — они одмах распознају глас Божји, и као деца на глас мајке враћају се дома; заиста, као јагањци на звук фруле свога пастира скачу и трче овоме око скута. Они примају Бога и добијају од њега моћ да се назову синовима Божјим. Који су то? То су они, који се не родише од крви, ни од воље телесне, ни од воље мужевље, него од Бога.

Ово је, браћо, тајна велика. Ово је деоница светлости и таме, ово је деоница живота и смрти, ово је деоница знања и незнања, ово је деоница љубави и мржње. Ово је објашњење двојства у свету. Ово је, браћо, тајна велика.