Кад нема никог да утеши Господ је ту

УНУТРАШЊА МОЛИТВА

Кад осетимо погодно расположење можемо прекинути ћутање срца вршењем Исусове молитве. Она је у почетку гласила: „Господе Исусе Христе, Сине Божији и Речи Божија, Богородице ради, помилуј ме!“. Временом су је монаси скраћивали и данас она гласи: „Исусе, Сине Божији, помилуј ме!“, односно на словенском: „Исусе, Сине Божији, помилуј мја!“ Ако можемо, изговарајмо Исусову молитву с осећањем. Ако пак не можемо, покушајмо да срцем припадамо Господу како знамо и умемо и задовољимо се ћутањем пред Господом. Уколико немамо искусног духовника да руководи нама, опасно је и принуђивати себе на унутарњу молитву.

Како сте се ви учили умно-срдачној молитви?

Био сам још сасвим млад послушник кад сам почео. Отац Амвросије ми је рекао: „Што год радиш, непрестано говори у себи: „Исусе, Сине Божији, помилуј мја!“. Био сам дечак и свим срцем га послушао. Сваког дана бих исповедао оцу духовнику шта се унутра у души догађало, а он је саветовао шта да чиним. После извесног времена осетио сам да заједно с ваздухом који удишем молитва „улази“ у срце. Током времена молитва је почела и сама од себе да се врши у срцу. Али после је умро мој духовник и многе године провео сам у великим душевним мукама. Туга је раздирала душу. Страх који сам нахватао још у детињству мучио ме је поново. Бојао сам се да старији неће бити задовољни са мном и никад нисам могао да одахнем.

Шта сте тада чинили?

Како кад. Најчешће сам узимао хармонику, одлазио у самоћу и свирао. Одувек сам волео музику, и то ми је доносило утеху. Понекад сам сам себе питао: Шта хоћеш? Јеси ли гладан, јеси ли жедан, го, бос, болестан? Све је Бог дао, па шта хоћеш онда? Но ипак, душа је туговала и тражила да је неко утеши али није било никог да је утеши. Ишао сам код појединих духовника, тражио савет, али ни то није помагало. Тако је то било док нисам прочитао „Пут спасења“ од Теофана Вишинског и Господ је помогао. Кад нема никог од људи да нас утеши, онда Господ и кроз књигу долази да обрадује душу.