Живот Светог Саве

СТОПАМА СВОГА УЧИТЕЉА

Ако одеш у Палестину на хаџилук, очекујући да видиш лепе пределе, бићеш свакако разочаран. Много више лепих крајева може се видети у Америци, Швајцарској и на Балкану. Тамо нема ничега нарочитог и изузетног. Па ипак, то је најинтересантнија земља на хемисфери, ради Њега, који је назван „лепшим од све деце људске“ /Пс. 45, 2/. Личност Христова учинила је ову земљу изузетно лепом. Све друго не значи ништа.

У Савино доба, Света Земља је представљала призор рушевина и пустоши. Пет крсташких армија газило је преко ње. Заиста, тешко је рећи: ко је њеном лицу задао теже ране или које учинио више да је обесвети, следбеници полумесеца или следбеници крста. Сава није уживао ни у лепоти своје отаџбине Србије, нити му је било досадно у потресним рушевинама родне земље свога Спаситеља. Он је тражио само Спаситеља, у намери да Му се моли на сваком кораку где су биле успомене на Њега. Права љубав не види ни боју ни облик.

У Витлејему, Сава уђе у камену пећину, у којој се Исус родио од Пресвете Дјеве Марије. У Назарету, посети Јосифову кућу, где је архангел Гаврило саопштио Марији да је она од Бога изабрана да роди Цара над царевима. Он се успео на Таворску Гору, где је Христос открио своје божанство својим преображењем. После тога оде у Кану, где је Господ на свадби претворио воду у вино, „почетак његових чуда“. Одатле продужи према Галилејском језеру, на чијим је обалама Господ проширио своје учење и починио запањујућа чуда. Путовао је низ реку Јордан, у којој је свети Јован Крститељ крстио Исуса Христа. Прешао је реку да би видео безживотну пустињу, где је Јован живео пуних тридесет година и где је, касније, једна млада Српкиња, света Петка, за исти временски период, „надмашила пустињског лава“ ¹ Посетио је манастире: Светог Јована и Светог Герасима. После тога оде кроз Јерихон на Гору Кушања, где је Господ, после свога крштења био кушан од Сатане. Тамо, у грчком манастиру, олтар је подигнут на самој стени, на којој је Христос по предању, стајао постећи четрдесет дана и четрдесет ноћи за време кушања. У том олтару Сава је служио свету литургију. Потом је посетио пећине око Мртвог мора, да би видео хришћанске пустињаке и разговарао са њима. Поделио им је поклоне, са молбом да се моле за њега, за умрлог краља Стефана — монаха Симона, и за сву живу и мртву његову духовну паству. После тога, на путу из Јерихона за Јерусалим, посети Велику Лавру Светог Јефтимија и Теоктиста, Хозевитски манастир, као и манастир Светог Харитона, свуда жељан да научи нешто корисно и истовремено спреман да помогне милостињом. У Витанији, посетио је дом Лазарев, у коме је Господ показао највеће од свих чуда, подижући Лазара из мртвих четвртог дана после смрти и сахране. Најзад се заустави на мало дужи боравак, у манастиру Светога Саве Освећеног,² Мар Саба. У овом манастиру наш светитељ беше примљен најдостојније, што је и разумљиво, обзиром на дату помоћ, о којој смо раније говорили, а такође и због старог пророчанства, које је још увек живело у сећању монаха. То пророчанство је гласило: Када је Мар Саба, оснивач манастира, осетио да му се ближи крај живота, каза братији да ће у далекој будућности њихов манастир посетити један велики архиепископ, Божји човек и његов имењак, из далеке западне земље. Потом завешта своју палицу³ и две ретко лепе иконе Пресвете Дјеве, да се предају том Божјем човеку кад дође. Сада монаси препознаше у личности српског архиепископа човека, о коме је Свети Сава Освећени пророчки говорио. И они му предадоше палицу и иконе.⁴

Патријарх Атанасије прими из свих места која је Сава посетио најлепша обавештења о њему и његовим продуховљеним црквеним службама, о његовој мудрости и милостињи. Тога ради, при повратку Савином у Јерусалим, патријарх га прими са загрљајима и захвалношћу. Тако, са растућим угледом Саве, име Србије и Срба постаде познато широм Свете Земље.

После тога, Сава се припреми за повратак. Замоли патријарха да се сети њега и српског народа у његовим светим молитвама на Светом Гробу, измења поклоне са њим и крену на пут. У Акри се задржа Сава у манастиру Светога Ђорђа све док не нађе лађу која је пловила за Малу Азију. Желео је да још једном посети цара и патријарха у Никеји.

Цар Теодор Ласкар и патријарх Манојло нису били више међу живима. Нови цар тада беше Теодоров зет Јован Ватакис а патријарх беше Герман. Обојица су се сећали Саве и његове прве посете Никеји и њиховим претходницима. Касније су пак много чега слушали о њему како са Истока тако и са Запада. Они примише Саву као старог пријатеља и светог човека и дуго су слушали његова причања о Светој Земљи. Сава је поново служио у историјским црквама Никеје свете литургије са патријархом и грчким свештенством, уз присуство велике масе народа, која се тискала да му се приближи и прими његов благослов. Народ Никеје, живо га се сећао када им је, као нови архиепископ делио поклоне и благослов, а сада је желео да приме благослов од њега као поклоника. Цар и царица су, такође, молили да их Сава благослови као свети човек и да их се сећа у својим моћним молитвама. Царица му је причала како је њен почивши отац Теодор имао високо мишљење о њему. Сава је са своје стране говорио о потреби јединства свих православних народа, и о помирењу Грка и Бугара. Цар и патријарх су се жалили на епирског кнеза који је желео да постане цар Византије. Затим су се жалили на архиепископа охридског Хоматијана, који је желео да буде патријарх, као и на цара бугарског који је званично признао папу. На крају, цар и царица предадоше Сави „много злата“, говорећи: „Ми знамо твој обичај да делиш милостињу сиротињи. Узми, дакле, ово, употреби како желиш и моли се за нас грешне.“⁵ И да би га више почаствовао, цар нареди да једна од његових галија пребаци Светог Саву у Свету Гору. Капетану брода скрену пажњу да узме оружану пратњу, због пирата и разбојника, којима је у то доба море врвило.

Стигавши срећно у Свету Гору, Сава је био одушевљено примљен од Прота, као и увек, и друге братије монаха и пустињака, овога пута као архиепископ и поклоник. Сава потом написа захвално писмо цару Јовану и патријарху Герману и посла капетана брода и пратњу кући, поделивши им поклоне. Злато добијено у Никеји, Сава брзо раздели у име царево, сиромашним манастирима, додајући томе нешто и од себе лично.

После овога Сава оде у своју Испосницу. Тамо, у самоћи, он размишљаше о својим искуствима и доживљајима са поклоничког путовања, благодарећ од срца Богу за сва добра. У Хиландару он затече све у најбољем реду. Похвали игумана и браћу и даде им нека нова упутства стечена на Истоку. Њему никада не беше заморно да монахе потсећа на Царство Божје, као крајњи циљ њихових напора. Најзад, изгрливши и благословивши их све, он напусти Хиландар и Свету Гору. да их никада више у свом земаљском животу не види. Иконе Свете Богородице и Тројеручице, које је донео од Мар Сабе из Јерусалима, остави у Хиландару, да оне, уместо њега, буду сматране старешином манастира.

У Солуну, Сава затече новог владара, православца уместо Латина. То је био Теодор Анђел, бивши епирски кнез, таст краља Радослава. По заузимању Солуна, Адрианопоља и Тракије од Латина, он се крунисао у том граду од стране архиепископа Хоматијана, Савиног противника. Пошто сада Теодор није требао више Хоматијана, „он прими српског архиепископа са великим почастима и поклонима.“ Заједно са солунским митрополитом, он затражи од Саве да утиче на краља Радослава „да живи са њим у љубави и миру,“ што је Сава као миротворац, обећао да ће то драга срца учинити. Са своје стране, Сава упозори амбициозног цара да се уздржава од непријатељских напада на бугарског и никејског цара. То је била мудра и пророчка опомена коју, нажалост, Теодор не хтеде следити, на своју сопствену пропаст.

И овог пута Сава отседе у свом манастиру Филокалису, где је служио свете литургије како у храму светог Димитрија, тако и у осталим познатим солунским црквама. После извесног времена, праћен почасном стражом, коју му је доделио цар, Сава крену за Србију, где је био преко потребан. Краљ Радослав срете стрица са великом радошћу и синовском љубављу.

1. Света Петка /Света Параскева/, живела је у 11. веку, сто педесет година пре Светога Саве. Њене свете мошти пренео је из Београда у Јашу, у Румунији, румунски војвода Радул, где се и данас налазе у цркви која је њој посвећена.
2. Св. Сава Освећени /Мар Саба/, оснивач је манастира на реци Кедрону, удаљеној три сата пешице од Јерусалима. Био је велики поборник православља и борац против свих јереси тога времена, заједно са светим Теодосијем. Он је саставио типик /правило/ за молитве и живот у православним манастирима, који се зове „Јерусалимски типик“. Умро је 5 децембра 532. године.
3. Патерица /палица/, значи пастирски штап. Ову је палицу Сава донео у Свету Гору и ставио је у малу ћелију у Хиландару. Та се ћелија од тада зове Патерица.
4. Једна од две иконе зове се „Мајка Божја Тројеручица“, а друга се зове „Мајка Божја сластопитатељница“. Прва је у вези са св. Јованом Дамаскином /† 4. децембра 776/, који је живео у овом манастиру после своје оставке на положај у председништву владе султана од Дамаска. Кроз његове молитве пред иконом Пресвете Дјеве, његова отсечена рука зарасте. У знак благодарности он постави трећу руку од сребра на икону. Та икона са три руке још се чува у Хиландару. Порекло иконе сластопитатељнице није познато. Сава је остави у својој Испосници где се и данас налази.
5. Међу поклонима које је Јован Ватакис дао Сави, беше оригинални део Крста, на коме је Христос био разапет. И ова света старина се још увек чува у Хиландару.