Поуке Арчибалда Рајса

(1928)

Осведочени пријатељ Срба оставио је у рукопису пре седам деценија свој политички тестамент под насловом „Чујте Срби“, чије су поруке више него актуелне и данас.

Много пута, од како трају наши неспоразуми са светом могло је да се чује – сад би нам добродошао један Арчибалд Рајс! Али, другог Рајса нисмо добили. Он је и у време кад је стигао на позив српске владе у Србију 1914. године, био јединствен случај и остао то и данас. Због његових заслуга за српски народ остала је узречица, ако икада Швајцарска нападне Србију, све ће јој због Рајса унапред бити опроштено.

Шта је у ствари учинио Рајс? Први је упознао свет са злочинима које је направила аустроугарска војска у Мачви и Подрињу према недужним српским цивилима. У тој бригади је, као што се зна, као војник био и Јосип Броз.

Од момента када је дошао у Србију, Рајс се нашао у својству званичног и неутралног иследника српске владе и војске, што је до краја своје мисије и остао. Једино одступање од потпуне неутралности било је што се Рајс отворено прогласио за српског добровољца, постајући тиме, како је сам касније написао „швајцарски добровољац српске војске, друг величанствених ратника Шумадије, Дунава, Мораве, Тимока и Вардара“. Спроводећи своју анкету о злочинима које су починили аустро-угарски војници и официри Рајс се није задовољио само да саслуша аустријске заробљенике него је одлазио на лице места – отварао гробове, прегледао лешеве, и рањенике, посећивао бомбардована насеља, не одступајући ни за трен од своје заклетве да служи истини и правди.

Као ратни извештач објављивао је чланке у угледним и тиражним европским часописима о поменутим догађајима и омогућио тиме пробијање /и тадашње/ информативне блокаде Србије и продор истине о страдању српског народа у свет. Такво ангажовање на страни српске истине и Антанте довело га је у средиште напада и претњи у земљама Централних сила, па чак и у неутралној Швајцарској.

Рајс се са српском војском повлачио и преко Албаније, али о томе у својим извештајима није оставио ни трага, са намером да о таквом страховитом и славном догађају напише књигу.

Своју приврженост истини и српској ствари Рајс је испољио и непосредним ангажовањем на пријему и збрињавању српских избеглица, обавештавајући истовремено свет о патњама и мукама којима су били изложени српско становништво и војска. Настављајући своју започету улогу и на Солунском фронту, неуморно је обилазио српске трупе, одлазио на најопаснија и најинтересантнија места и одатле слао писма-извештаје.

Завршетак рата није за Рајса значио и крај његове мисије у Србији и на Солунском фронту. Желео је да буде сведок и учесник изградње новог живота у разореној Србији. Ангажовао се у Министарству иностраних послова, Одсеку за документацију ратних злочина, и Министарству унутрашњих дела, где је основао двогодишњу полицијску школу. Убрзо је престао да чини услуге београдској полицији, јер као странац није могао да буде на њеном челу. Његов ентузијазам није могао да се уклопи у бирократску администрацију, и прихватио је посао вештака за фалсификоване новчанице у Народној банци у Београду.

После готово деценије и по у Србији саставља политички тестамент под насловом „Чујте, Срби!“ Овој својеврсни апел и вапај разочараног Рајса, написан тачно пре седам деценија – 1. јуна 1928. године – на његов захтев могао је да буде објављен тек после његове смрти. Захваљујући историјском музеју Србије и Дечјим новинама, овај спис је сада доступан и широј читалачкој публици. Иако писан тако давно, у појединим сегментима чини се да је састављен недавно. Набрајајући српске врлине, а посебно мане, види се колико је Рајс познавао и волео Србе