Српска заједница у Швајцарској

Са Владиком Андрејем говоримо о његовом монашком путу, о томе како и када се одлучио да постане монах, о српској заједници у Швајцарској и првим утисцима из нове Епархије, о односима православних хришћана према другим религијским заједницама, о значају комуникације у плуралном друштву и мултиетничком окружењу и о мисији Српске Православне Цркве у Швајцарској.

Владика Андреј, дете рођено у емиграцији, одлучује да се врати у Србију и тамо студира теологију. Већ као млади студент теологије у Београду опредељује се за монашки пут. Тек кад је примио одлуку Светог Aрхијерејског Сабора о његовом постављању за архипастира Аустријско-швајцарске епархије, Владика Андреј схвата Промисао Божију и свој монашки пут. И ми данас са пуним правом можемо рећи да је он прави човек на правом месту.

Још као студент теологије на Православном богословском факултету у Београду, Владика Андреј је знао да је монашки пут прави избор за њега. За ту своју одлуку добио је подршку својих родитеља: „Код мојих родитеља било је одлучујуће то што су они знали да сам ја одрастао у једном здравом православном амбијенту у коме се живело јеванђељски и независно од светских утицаја. Мој отац је био један врло побожан, народни свештеник а моја мајка једна врло скромна и побожна протиница. Они су нас, децу, мог старијег брата и старију сестру, васпитавали у духу побожности. Моји родитељи ни у ком тренутку нису посумњали да је монашки пут, прави и истинити пут за мене. Олакшавајућа околност је била и то што су се моја сестра и мој брат, који су такође дубоко побожни, одлучили за брачни живот. Код појединих родитеља који имају само једно дете то иде мало теже. У модерно време се многи опредељују за монашки пут, уопште не знајући шта их на том путу чека – јер монашки живот је заиста повезан са духовном борбом.“

О својим мотивима одласка у манастир, Епископ Андреј каже: „Мене је највише привукла јеванђељска порука да ко хоће савршен да буде нека се одрекне свега и узме крст свој и пође за мном (Мт 16,24). Због тога сам и одлучио да студирам теологију да бих то и практично живео. За мене теологија није била једна академска наука која би само требало да задовољи мој интелект, већ сам желео као целовито биће да доживим те благослове које монашки пут доноси.“

У манастиру Високи Дечани на Косову и Метохији започео је свој монашки подвиг. Врло брзо након монашења, тадашњи Епископ рашко-призренски Павле позива монаха Андреја да предаје у Призренској богословији. Владика Павле је уочио све дарове које млади монах Андреј поседује и био је уверен да монах Андреј поседује све квалитете које један православни педагог треба да има. Такође је био мишљења да ће његов пример, то што је из Немачке дошао у Србију да студира теологију и то што је одабрао пут монашког подвига, врло позитивно утицати на ђаке Богословије. Тако је тадашњи о. Андреј у Призренској богословији предавао пет година, а касније када је Владика Павле изабран за Патријарха српског, он одлучује да са собом у Београд поведе и о. Андреја и постави га на место секретара спољних послова и особе задужене за међународне и међуцрквене односе. Патријарх Павле је такође одлучио да о. Андреја постави и на место службеника Синода, тако да се читав монашки пут Владике Андреја одвијао по благослову Патријарха Павла. После упокојења Патријарха Павла, о. Андреј доноси одлуку да оде у Минхен ради даљег научног усавршавања. На Минхенском универзитету је изабран за асистента на катедри за догматско богословље:

„На Минхенском универзитету сам се бавио научно-истраживачким радом. Истраживао сам неколико теолошких проблема, а посебну пажњу у својим истраживањима сам посветио изазовима модерног времена. Мене је, рецимо, интересовало да ли је моје богословско знање довољно да се суочим са суштинским проблемима савременог човека. Осећао сам потребу за тим научним радом и усавршавањем, и показало се да нисам погрешио када сам донео такву одлуку. Ја сам у Минхену научио један нови вид комуникације, једну нову терминологију и начин изражавања. Наиме у Минхену се учи православна теологија, али са посебним нагласком на то, како се један православни теолог креће и изражава у западном свету.“

„У мају 2011. године обавештен сам да ме је Свети Архијерејски Сабор изабрао за Епископа. То је за мене било велико изненађење, нисам тако нешто очекивао. Моји планови су били да се бавим науком и духовним истраживањима. Новоизабрани Патријарх српски г. Иринеј је био мишљења да сам ја на основу мојих квалификација најпотребнији њему у патријаршији, на месту шефа његовог кабинета и особе која је задужена за контакте са јавношћу. И ја тек сад из ове перспективе разумем мој животни пут. После три године рада на том месту, Свети Архијерејски Сабор ме је на предлог Његове Светости изабрао за Епископа Аустријско-швајцарске епархије. Све је то некако ишло сразмерно са повећавањем духовних дарова, стицањем већих квалификација и компетенција. И ево сад сам овде на челу Епархије аустријско-швајцарске.“

Народ је новоизабраног Епископа дочекао одушевљено и са великом љубављу и поверењем. Владика са своје стране има само речи хвале за српски народ у расејању. Нарочито се диви ревности коју Срби у Швајцарској показују у духовном животу и како успевају да своје свакодневне обавезе ускладе са животом Цркве и да поред свих својих породичних и пословних обавеза стижу да у веома великом броју дођу на богослужења, црквене прославе, трибине, предавања, свето причешће, уопште на дружење у Цркви.

Што се ревности за Цркву и старања о духовној пастви тиче, ту Владика даје један врло позитиван пример свима. Питамо га како успева све да постигне.

„Ја осећам физички и духовни потенцијал у мени, а кад ме питате како то успевам да постигнем, могу Вам рећи да ми љубав коју сам осетио у народу и начин на који ме људи прихватају у многоме помаже да у себи откријем велике изворе енергије, за које раније нисам знао да их поседујем. Понекад се и сам и питам одакле толико снаге да се сви ови напори издрже? Ево у Цириху сам сада већ сигурно двадесети пут. Овде има много отворених питања и тема за разговор. И мени то није било тешко да радим јер постоји такође и свест, да што се духовности тиче у нашем народу, све иде једном узлазном путањом и осећа се и види велико интересовање за духовни живот. Наш народ изузетно добро осећа у себи дуг који има према нашој духовној историји, према ономе што јесмо. И управо на основу светлих примера из наше прошлости, у народу постоји осећање да није разрешен од тог дуга према Отаџбини, већ напротив тај осећај дуга је један стимуланс да се сви потенцијали искористе за добробит српског народа како овде у расејању тако и у Отаџбини. И како ја као епископ у том смислу да не дам све од себе, чак и преко својих могућности да и ја све то постигнем.“

Владика Андреј напомиње да је добро прихваћен не само од стране Срба већ и од представника швајцарских власти и црквених великодостојника. Вест да је он изабран за новог Епископа за ову Епархију овде, примљена је од стране швајцарске јавности са великим задовољством, јер он није био непозната личност на Западу. Он је на својим претходним задужењима и пословима учествовао на многим европским сусретима представника хришћанских конфесија и још од средине осамдесетих упознао многе корифеје и истакнуте посленике швајцарских, неправославних цркава. Многи су га такође упознали преко патријаршије у Београду, зато што су били у делегацијама које су на највишем нивоу посећивале Његову Светост Патријарха. То не важи само за црквене великодостојнике већ и за амбасадоре Швајцарске конфедерације који су са њим били у веома блиским контактима и редовно га позивали у своја представништва на разговоре и пријеме. Тако да је Владика за кратко време добио позиве за приступне посете и сви су били изузетно гостопримљиви и срдачни према њему.

„Свима њима је Српска Православна Црква у Швајцарској од изузетног значаја, јер сматрају да је она најбољи пут за интеграцију нашег народа у швајцарско друштво. Швајцарска има своју дуговечну хришћанску традицију и ту швајцарски и српски народ могу најлакше да се сретну, јер су ту под кровом заједничких вредности које се тичу људских права, схватања демократије, реда и поретка, жеље за плурализмом и диференцијацијом. Ми знамо да је у међународним односима та диференцијација суштински одсутна, а код хришћана је то једна категорија која се не може заменити ничим. Тако да сам на основу свега овога уверен да управо тај начин на који сам примљен овде у Швајцарској и њихова пријемчивост за Српску Православну Цркву могу да допринесу мом служењу за интерес Српске цркве и народа овде у Швајцарској.“

Владика је од августа прошле године путем организовања „веронауке за одрасле“ увео једну нову праксу у живот црквених општина у Швајцарској. Веронаука за одрасле је уведена из два разлога: први да се задовољи огромна духовна жеђ у српском народу. О томе Владика каже следеће:

„Ја сам се уверио да је наш народ написао своју историју на бојним пољима. Наш народ није имао прилике да на литерарно-научном пољу усавршава своја сазнања о својој Цркви и о значају православља. Тако да наш народ воли своју веру срцем, али је често не познаје довољно добро. Ја сам због тога закључио да нашем народу треба понудити одржавање духовних вечери и трибинâ или како сам ја то назвао „веронаука за одрасле“. Видим да постоји један феноменалан одзив на овај позив који упућују свештеници, јер веронауку за одрасле не треба да држи само епископ, већ и свештенство. И кроз те духовне вечери откривамо да постоји једна дубока подсвест у нашем народу о томе да нису разрешени својеврсног дуга према Српској Православној Цркви која се кроз цео један стадијум свог постојања потрудила да буде народна Црква. То наш народ схвата и не заборавља. То је једна Црква која се није „спустила“ на народ, већ је проникла из самог народа и на њеном челу стоје народни свештеници. Наш народ то веома цени и воли кад види свештенике да са целом својом породицом учествују у активностима у Цркви. И кроз то видим да наш народ тренутно има велику потребу за продубљивање својих знања и ми то народу желимо да омогућимо управо кроз организовање ових духовних вечери и веронауке за одрасле. Несумњиво да је улога Српске Православне Цркве кроз историју доказана, да је та улога Цркве била да чува народ, да буде духовни руководитељ у часовима таме. У тренуцима када је народ највише страдао, свештеници су удвостручавали своје активности. Наш народ је управо кроз православну веру стварао критичку масу, која је неопходна једној држави. Да би једна држава опстала она мора да има у својој пуноћи народа ту критичку масу и та критичност се стиче вером и моралом. Не може критика на стање у држави да се заснива само на рационалном, на протесту и на противљењу или на страстима и на амбицијама, већ она треба да буде заснована на духовном сагледавању ствари и созерцавању стања. И то је наш народ осећао. Док је народ имао јаку Цркву, имао је и слободу. Јер док је народ имао слободну Цркву која је могла слободно да дела, он никада није био у ропству. Само кад непријатељи навале на Цркву, као што је то рецимо био случај у време турских освајања или наметнутих утицаја немачких и аустроугарских или у доба комунизма, када је Црква жестоко разарана и нападана, и народ је потпадао у ропство. Народ памти да су многи свештеници дали своје животе у тим часовима таме и историјским тренуцима. И сад Срби желе да знају нешто више о томе, јер су тако васпитавани од стране својих родитеља.“

Друга битна тема која ће бити обрађена на тим духовним трибинама је однос православних хришћана према другим религијским заједницама и начин комуникације, или, како Владика каже, значај дијалога као стуба нашег постојања и битисања овде на Западу:

„Што се односа према другим религијским заједницама тиче, ја сам мишљења да тај однос зависи од васпитања појединаца и од њихових манира. Шта вреди да будемо упућени у наше међуцрквене односе и наше обавезе према људима другачијих веровања и убеђења, уколико од куће не носимо основно васпитање. То како да се односимо према онима који су друге нације, друге културе и друге религије, морали смо да научимо од родитеља. Ипак, ни добро кућно васпитање није довољно и оно мора да се надограђује. Свакодневни живот и изазови које он доноси, нарочито у мешовитим браковима и уопште секуларизација данашњег света захтевају од човека дубље познавање културе и самим тим дубље познавање религијâ и верâ. И ми у Цркви морамо да дамо један пресек настајања тих религија и да одредимо коју су улогу играле те религије у дотичним народима. Ја сам мишљења да позив на плурализам не треба да буде упућен само од стране државних или културних делатника, већ тај позив мора да долази пре свега од верских заједница. Здравим разумевањем плурализма и живота у мултикултуралном свету могу се превазићи многи конфликти. Дубоко сам уверен да упознавањем религијâ једни других, ми ћемо бити у стању да покажемо да можемо превазићи и најосетљивије разлике и да дамо један допринос за унапређење сапостојања људи било које вере, нације или културе. Тако да веронаука за одрасле мора да има апсолутно и ту димензију, да говорећи о православљу сразмерно и са поштовањем говоримо и о другим религијама. То може бити и један велики изазов, јер ће конзервативни кругови ово сигурно погрешно разумети. Људи који нису утврђени у свом идентитету и затворени за комуникацију са другима, плаше се губитка идентитета, традиције, прописа и др. Ја, међутим, мислим да је дијалог један од стубова нашег постојања овде на Западу и наша својеврсна мисија. Кроз практиковање принципа плурализма ми можемо показати да смо ми један битан интегрални фактор и да без страха и предрасуда можемо да ступимо у један здрави дијалог. Сетимо се рецимо, како се Апостол Павле обратио Атињанима, да долази у име Бога кога они, и незнајући га, поштују (Дап 17,23). Такав један став би помогао српском народу у расејању да се позиционира добро у новој парадигми међуљудских односа и у условима мултиполарних контекса у савременој Европи.“

„Дакле, по мом мишљењу, страх од асимилације је беспотребан. Овде о асимилацији уопште не може бити ни говора, јер у нашој Цркви постоје пуноважни прописи који се морају поштовати. И ми те прописе поштујемо али желимо да се према другима односимо онако како су нам наши свети преци показали. На пример, Свети Сава је још у 13. веку путовао у далекоисточне земље и знало се да има изузетан дар за дипломатију. Према томе, кроз ту дипломатију Светог Саве и ми можемо да научимо да човек може да учини доста корисних ствари за свој народ, ако тако дела. Хвала Богу, наш народ је то добро изразио својом пословицом: „Чувај своје, поштуј туђе“. Ако се придржавамо ове пословице, бићемо срећни и дуго ћемо у миру живети на земљи.“

Питали смо Владику да ли постоји могућност и воља Српске Православне Цркве да се поред рада на очувању верског идентитета укључи и подржи рад на здравој интеграцији у земљи домаћина, конкретно овде у Швајцарској, и да ли српска заједница може да очекује од своје Цркве и од њега лично помоћ при изради и спровођењу таквих пројеката?

„Сигурно. Кад погледамо уназад кроз црквену историју, улога Српске Православне Цркве је увек била морално-духовна и културно-просветна, а самим тим и национална. То су, значи, три стуба деловања Цркве. На првом месту морално-духовно уздизање нашег народа, онда и културно-просветно деловање и кроз то национално. И зато је Црква и увек била у народу доживљавана као национална Црква. Због испуњавања те своје мисије у народу, Црква је од стране народа препозната као стожер националних хтења. А сва та хтења су дугорочна, она дају народу наду да може да остварује своје циљеве и своје снове. То можемо данас видети на примеру народа на Косову и Метохији. Да није наших храмова доле, народ би морао да напушта те територије. Једино што те српске енклаве на Косову одржава, јесу цркве. Сам народ каже да није тих цркава и манастира они би морали да се иселе. Тако је исто и у Далмацији и Славонији. Да сад затворите храмове у тим малим енклавама где Срби живе, будите сигурни да би се народ брзо иселио. То нам показује да наша Црква мора да настави са традицијом, да се раме уз раме са својим народом залаже за морално-духовну и за културно-просветну обнову. И од тога Црква неће одустати. Сва српска друштва у Швајцарској, сва удружења која се сећају те конструктивне и добротворне улоге СПЦ, ће добити један достојан одговор од стране своје Цркве, а то значи да удружења те истоветне циљеве остварују јединствено и уз подршку своје Цркве.“

Glosa1

Мој отац је био један врло побожан, народни свештеник а моја мајка једна врло скромна и побожна протиница. Они су нас, децу, мог старијег брата и старију сестру, васпитавали у духу побожности. Моји родитељи ни у ком тренутку нису посумњали да је монашки пут, прави и истинити пут за мене.

Glosa2

За мене теологија није била једна академска наука која би само требало да задовољи мој интелект, већ сам желео као целовито биће да доживим те благослове које монашки пут доноси.“

Glosa3

Народ је новоизабраног Епископа дочекао одушевљено и са великом љубављу и поверењем. Владика са своје стране има само речи хвале за српски народ у расејању.

Glosa4

Владика Андреј напомиње да је добро прихваћен не само од стране Срба већ и од представника швајцарских власти и црквених великодостојника. Вест да је он изабран за новог Епископа за ову Епархију овде, примљена је од стране швајцарске јавности са великим задовољством, јер он није био непозната личност на Западу.

Glosa4

Швајцарска има своју дуговечну хришћанску традицију и ту швајцарски и српски народ могу најлакше да се сретну, јер су ту под кровом заједничких вредности које се тичу људских права, схватања демократије, реда и поретка, жеље за плурализмом и диференцијацијом.

Glosa5

Ја сам мишљења да позив на плурализам не треба да буде упућен само од стране државних или културних делатника, већ тај позив мора да долази пре свега од верских заједница. Здравим разумевањем плурализма и живота у мултикултуралном свету могу се превазићи многи конфликти.

Glosa6

Дакле, по мом мишљењу, страх од асимилације је беспотребан. Овде о асимилацији уопште не може бити ни говора, јер у нашој Цркви постоје пуноважни прописи који се морају поштовати. И ми те прописе поштујемо али желимо да се према другима односимо онако како су нам наши свети преци показали.

Glosa7

Хвала Богу, наш народ је то добро изразио својом пословицом: „Чувај своје, поштуј туђе“. Ако се придржавамо ове пословице, бићемо срећни и дуго ћемо у миру живети на земљи.“