Много пута, од како трају наши неспоразуми са западним светом могло је да се чује – сад би нам добродошао један нови Арчибалд Рајс! Изгледа да смо другог Рајса добили. Ради се поново о једном Швајцарцу. Његово име је Дик Марти.

Као што је Рајс пре више од сто година први упознао свет са злочинима које је аустроугарска војска према недужним српским цивилима у Мачви и Подрињу направила, тако је Дик Марти упозорио свет са најбруталнијим злочинима које су албански терористи учинили над спрским народом на Косову и Метохији.

Сенатор Дик Марти, швајцарски држављанин је изнео у јавност преко Савета Европе страшне податке о вађењу и продаји органа отетих Срба са Косова и Метохије, од стране албанских терориста и ратних злочинаца. И да је то рађено у суседној држави Албанији у тзв. “жутој кући”.

Ко је био Дик Марти

Дик Марти је рођен у јужном италијанском кантону Тичино, где је служио као заменик јавног тужиоца, а потом и јавни тужилац од 1975. до 1989. године. Био је члан владе кантона Тићино од 1989. до 1995. Године.

Изабран је у швајцарски Сенат 1995. године, био је члан Радикалне странке десног центра.

У парламентарну скупштину Савета Европе Дик Марти изабран је 1999. године и председавао је Одбором за правна питања и људска права од 2005. до 2008. Пензионисан је 2011. године.

У име комитета, истражио је тајне затворе ЦИА у Европи, објављујући извештај 2006. у којем се наводи да је 14 земаља у дослуху са САД у „мрежи“ кршења људских права.

Марти је рекао да су друге земље, укључујући Швајцарску, биле активно или пасивно укључене у притварање или трансфер непознатих особа.

У извештају о сумњама на трговину органима на КиМ, говори се о умешаности припадника ОВК у отмице, убиства и трговину органима на Косову и у „жутој кући“ у Албанији.

Марти је последњих година свог живота био под посебном заштитом због претњи смрћу које је добијао.

Преминуо је 28. децембра 2023. у 78. години

Дик Марти је радио као истраживач у институту Макс-Планк за међународно кривично право и криминологију. Потом је радио као државни тужилац за кантон Тићино, у Савету истог кантона, па у Савету кантона Швајцарске. Био је такође посланик у Парлементарној скупштини Савета Европе и у оквиру те институције преседавао Комисији за људска права. Примио је многе награде и признања у Швајцарској и у иностранству. Почасни је доктор Унивезитета у Женеви.

Храбар и неприкосновен трагач за истином и правдом

Истраге Дика Мартија достојне су најбољих шпијунских романа, биле су на првим странама светске штампе.

Овај храбар човек бавио се тајним затворима ЦИА-е, највећом запленом хероина у Швајцарској, трговином органима на Косову и људским правима у Чеченији.

У својим открићима о деловању ЦИА – која су неки окарактерисали као теорију завере – а која су потврдиле комисија Америчког сената и комисија Европског суда за људска права – Дик Марти денуцира саучесништво западњачких демократија које су издале своје вредности и компромитовале ефикасност борбе против тероризма. О Косову, Блиском истоку или Сирији, бивши тужилац износи гледишта која се удаљавају од доминантног наратива. Поставља узнемиравајућа питања када је реч о помоћи земљама у развоју и изражава нарочиту узнемиреност што се тиче независности Црвеног крста. Дик Марти у својој књизи Извесна представа о правди прича о сусретима са преступницима, жртвама, државницима, али пре свега са мушкарцима и женама који преузимају велике ризике како би бранили права другог.[1]

Дик Марти је такође преузимао велике ризике како би бранио правду, истину и права другог.

Извештај Дика Мартија о трговини људским органима на КиМ – његово наслеђе и кључни детаљи

Дик Марти, бивши известилац Савета Европе, оставио је дубок траг својим истраживањем злочина на Косову и Метохији. Децембра 2010. године, Марти је Парламентарној скупштини Савета Европе предочио „конкретне и међусобно усаглашене индиције“ о заробљавању Срба и Албанаца на тајним локацијама под контролом ОВК, укључујући објекте у северној Албанији. Овај извештај, који је допунио прелиминарни нацрт Резолуције Комитета за правне послове и људска права насловљен „Нехумано поступање према људима и нелегална трговина људским органима на Косову“, покренуо је озбиљне преговоре са властима на Косову о формирању ад хок суда, Специјализованих већа Косова и Специјализованог тужилаштва, са седиштем у Хагу.

У извештају Дика Мартија, усвојеном од стране Парламентарне скупштине Савета Европе, детаљно су описани шокантни догађаји везани за „жуту кућу“ и трговину људским органима на Косову. Овај извештај је резултат озбиљне истраге која је покренута након открића бивше тужитељке Хашког трибунала Карле дел Понте, а циљ му је био разоткрити злочине и неправилности које су се догодиле током оружаног сукоба на Косову.

Према Мартијевом извештају, „жута кућа“ која се налази у месту Рипе у централној Албанији представља само један елемент у широком спектру злочина и неправилности који су се догодили током сукоба. Посета чланова УНМИК-а, Хашког трибунала и новинара „жутој кући“ 2004. године није резултирала правилним форензичарским испитивањем, а понашање породице која је живела у кући додатно је подстакло сумње. Извештај открива контрадикторне одговоре које је породица давала, посебно у вези са открићем крви која је пронађена у једном делу куће.

Даље истраживање места није спроведено, а докази прикупљени за Хашки трибунал су уништени, што је изазвало велику забринутост. Специјални тужилац за ратне злочине у Београду такође није успео да постигне значајне резултате у истрази, упркос значајном труду.

Извештај такође истиче да су трговина органима и злочини повезани са „Жутом кућом“ део ширег проблема на Косову. Постоје докази да су трговина органима и слични злочини вршени и пре случаја „Жуте куће“, укључујући умешаност појединих чланова ОВК.

Мартијев извештај осликава озбиљне пропусте у истрази и недостатак сарадње како међународних, тако и локалних институција у решавању ових злочина. Он позива на даље истраге и сарадњу како би се правда задовољила и починиоци довели пред лице правде.

Дик Марти, као правник са дубоким увидом у правосудни систем, оставио је неизбрисив траг у истрази злочина на Косову и Метохији. Његов извештај наставиће да служи као подстицај за даље акције и борбу против неправилности, док ће се сећање на њега чувати као симбол правде и истине.

Политички пристици да се обустави истрага о Жутој кући

Бивши известилац Савета Европе Дик Марти говорио је о томе да постоје политички притисци како би афера о трговини органима била стављена у архиве. Тачно осам година након усвајања извештаја и резолуције Савета Европе о „наводима о трговини органима на Косову”.

„Не могу да проричем, али могу да констатујем да постоје две тенденције. То је мој утисак. Једну тенденцију чине људи који се искрено и часно боре како би истина изашла на видело. Има, међутим, великих политичких интереса због којих постоји друга тенденција – да се цела та прича стави у архиву из разлога мира, безбедности и не знам још чега”, рекао је Марти за Радио Београд 1. Очигледно постоје политички притисци који кажу „престанимо са том афером, то је завршено”.

„То долази из појединих европских држава. Истих оних које су правиле препреке када сам правио извештај за Парламентарну Скупштину Савета Европе о тајним затворима, говорећи да је то у вишем интересу њихових држава, њихове безбедности и не знам шта све још, и да зато није требало да се открије оно што се зна”, истакао је Марти.

Дик Марти је подсетио да је међународна заједница 2011. године оценила његов извештај као озбиљан и уверљив и зато установила институцију тужиоца и једну специјалну истражну јединицу састављену од четрдесетак стручњака, базирану у Хагу, преноси Танјуг.

Из књиге Извесна представа о правди

Дик Марти у својој књизи „Извесна представа о правди“ у одељку „Кип у Приштини“ пише:

ОВК умешана у трговину органима – жртве постају џелати

Дик Марти добија задатак да истражи наводе Карле дел Понте о трговини органима криминалне банде Ослободилаче војске Косова (ОВК/УЧК). „Швајцарац, неутралан, бивши тужилац, истакао се у другим, веома деликатним случајевима…“

Са својим тимом одлази на Косово. „Огроман притисак медија, мала или никаква сарадња од стране држава и међународних институција…Кретање по Косову ствара толике проблеме у вези са безбедношћу да локална канцеларија Савета Европе одбија да учествује у организацији путовања из стрха од репресије. Напослетку Гинтер, Гевин и ја путујемо у пратњи пет наоружаних швајцарских полицајаца… Убрзо схаватам да наша мисија изазива отпор, па и непријатељство. Између редова ми се саопштава да нема никаквог интереса да се копа по тим старим случајевима и да би било добро да се не разоткривају неки аспекти прошлости. Срби су зли и и то не сме да се промени; то може чак угрозити стабилност региона.“[2]

Клинтонов кип у Приштини, сукоб интереса амбасадора Кристофера Дела, бивши амерчки генерал ради за Харадинаја

„У Приштини атмосфера необична, најпре због мера безбедности, али такође и због међународног присуства које је, изгледа, преузело државне функције. Примљени смо у америчку амбасаду, у праву тврђаву која заузима читаво брдо. Овде се доносе важне одлуке које се тичу Косова.

Амерички утицај је огроман, што нам са жаљењем потврђује неколико дипломата на служби у Приштини. Клинтонов кип заузима први план једног градског трга, а једна авенија је чак додељена и Бушу. Амбасадор Кристофер Дел не бави се само косовским питањима, већ се изгледа скурпулозно надахњује принципом „ставимо себе на прво место“. Промовише изградњу великог и скупог ауто-пута у овој земљи која је најсиромашнија у Европи. Многи стручњаци указују да је то економска бесмислица. Амбасдор није оклевао да приликом јавног тендера прогура врло одређено предузеће. То је учинио веома успешно и за то ће га наградити предузеће Бехтел, америчко, које ће му обезбедити добро плаћену функцију…

Срећем се са Стивеном Шуком, бившим америчким генералом који је донедавно био помоћник шефа УМНИК-а. Само што је напустио функцију те интернационалне организације, постао је лични саветник Рамуша Харадинаја, бившег премијера. Харадинаја је гонио суд за ратне злочине (ТПУ), а ослобођен је након што су сведоци практично испарили у тренутку суђења. И српско министарство трага за њим. Бивши генерал ми прича како га Харадинај плаћа и не види никакву некомпатибилност са чињеницом да је заузимао високе фунције при међународној мисији која има велика овлашћења у руковођењу земљом. Исто тако није га занимало одакле Харадинају новац за плату.“[3]

Бернар Кушнер – прикривање злочина над Србима и неотесан смех

Пјер Пеан је у књизи „Косово – „Праведни“ рат за мафијашку државу“ изнео сведочанства да су УМНИК и његови шефови игнорисали и прикривали злочине над Србима.

„Један новинар се усудио да постави питање Бернару Кушнеру у вези са оптужбама за трговину органима и чувеном жутом кућом. Бивши представник Генералног секретара Уједињених нација и шеф УМНИК-а одговара праштањем у смех. Чуо сам тај смех, прост и неумесан, и када ме је питао новинар листа Темпс, ништа друго ми се није учинило толико опсценим. Ако се и може разумети да га је оптужба да је заташкао трговину органима изнервирала, очекивали бисмо од министра иностраних послова Француске да реагује на приличнији начин, а не да се тако неотесано насмеје.“[4]

Хашим Тачи, ОВК и француска обавештајна служба

„20. фебруара 2018 Хашим Тачи додељује Бернару Кушнеру председничку медаљу за ангажовање и учешће у успостављању мира и институција на Косову и Метохији. Истина је да је француски допринос био огроман. Као што су нам то потврдили добро информисани извори, француксе обавештајне службе су одржавале привилеговане односе са Тачијевом групом. То вероватно објашњава и агресивност једног француског посланика приликом мог излагања извешатаја пред комисијом Еврпоског парламента, за време дискусије. То не пише у његовој радној биографији објављеној на сајту Парламента, али дотични је члан Генералног одсека за спољну безбедност (ДГСЕ), са задужењем за Балкан, такође близак са Тачијем и компанијом. Тврди да пре Мартијевог извештаја никад није чуо за злочине приписане Тачију. Необичан недостатак за једног бишвег тајног агента, специјалисте за Балкан. Истрага Special Investigation потврђује да је Хашим Тачи био ангажован као агент француских обавештајних служби. Пјер Сирами, бивши директор ДГСЕ (његово право име је Морис Дифрес) наводно потврђује: „Тачи је био један од наших агената и ми смо га финансијски подржали. Набављали смо му оружје.“[5]

„Хуманитарно“ бомбардовање Србије

Године 1999, САД и НАТО одлучују да војно интервенишу у Србији и на Косову. Ту операцију Савет безбедности није овластио и она је противна међународном праву…

Када се изузму хуманитарни разлози, интервенција НАТО-а, коју су тражиле САД, не успева да сакрије своје геостратешке циљеве. Балкан је на раскршћу гасовода, а са друге стране НАТО очито има тенденцију да се прошири на исток, користећи распад Совјетског Савеза. САД ће уосталом саградити Бондстил (Camp Bondsteel) огромну војну базу на Косову која ће примати око 7000 војника…

Треба додати да је Клинтонова администрација излазила из кошмарног периода због сексуалног скандала председника Клинтона са младом стажисткињом у Белој кући. После дугог суђења пред Сенатом, Клинтон једва избегава деституцију, 12. фебруара 1999. године. Бомбардовање Србије почиње мало потом. Бомбе бачене у име моралних императива у сваком случају су представљале изузетну диверзију за овог вишеструко начетог председника.

Дреничка група и Тачи – од терориста до легитимитета добијеног од Медлин Олбрајт

НАТО пакту који је бомбардовао Србију и водио рат само из ваздуха, не желећи да се упушта у копнену интервенцију су били потребни савезници на копну.

„…и тако је изабрана Дреничка група, део ОВК са Тачијем као једним од лидера. Ипак, до тада је ОВК сматрана терористичком групом, а према извештајима западних обавештајних служби, више њених шефова, међу њима и Тачи, одржавало је блиске контакте са организованим криминалом. Мелдин Олбрајт би рекла: „Прошлост је прошлост, гледајмо ка будућности“. Тако је легитиметет добила Дреничка група, на велико задовољство француске спољне безбедности. Немачке, британске и француске службе такође су допринеле јачању и наоружавању Тачијеве групе да би је произвеле у главни елемент косовске будућности, како је замишљају западњачке групе. Ратни шефови су тако елеминисали са сцене пацифисту Ибрахима Ругову. Он је вероватно био превише слободан, превише културно независан и није се дао уцењивати. Била је потребна стабилна земља, а велика база Бондстил није никако требало да буде оспорена демократским превирањима.

Тачи и његова група имали су важне контакте у Швајцарској, још неистражену констелацију и чврсту подршку. Косовска дијаспора је, спонтано, или зато што је била рекетирана, прилично допринела финансијској подржци ОВК. Други извори су проистицали из трговине дрогом и проституције. Ти елементи су уосталом наведени у поверљивим документима немачких, британских, италијанских и грчких тајних служби, као и НАТО-а.“[6]

Потрага за сведоцима

„Потрага за сведоцима била је веома тешка, много тежа него приликом истраге о затвореницима ЦИА. Али била је и опаснија. Био је још већи проблем убедити оштећене да проговоре: они су били дословно у страху… Неколико сведока у оквиру процедура пред Хашким судом елиминисани су, било као жртве убистава, необичних саобраћајних несрећа, застрашивања или тајанствених самоубистава. Програми за заштиту сведока испоставили су се као неефикасни или, у сваком случају, недовољни. Међу сведоцима које смо срели, један од њих нам је признао да је учествовао у злочинима. Захваљујући његовом сведочанству, могли смо да опишемо како су органи, пре свега бубрези, вађени из тела српских заробљеника.“[7]

Прикупљање доказа у жутој кући и њихово уништавање

Ово сведочанство о уништавању прикупљених доказа довољно говори о објективности и професионалности Хашког трибунала:

„У књизи бивше тужитељке Хашког суда за ратне злочине, говори се о жутој кући на северу Албаније. Према показатељима, било је извесно да је у тој згради вршено вађење органа. Канцеларија тужиоца је одмах покренула истрагу на лицу места. Пронађени су трагови крви, шприцеви и амбалаже фармацеутских производа. Имамо веома прецизна тумачења о начину спроведене инспекције: у извештају сам је дефинисао као површну инспекцију чији је ниво професионализма запањујуће низак. То је речено на најдипломатскији могући начин. Помоћу луминола пронађене су мрље од крви, али нико се није потрудио да испита да ли је крв људска. Али има нешто горе од тога. Када смо тражили од Хага увид у доказни материјал прикупљен у жутој кући, одговорено нам је да он више не постоји: кућа је почишћена и материјал је бачен…! Гевин, Гинтер и ја смо се запрепашено гледали: да ли је могуће? Је ли то аматеризам, некомпетенција или камуфлажа и скривање трагова? Једна међународна казнена установа поседује информације и матријалне доказе који се тичу могућих убиства затвореника и могуће трговине органима: реч је о изузетно тешким злочинима, који су очито везани за истраге за које суд овлашћен, и довољно озбиљне да га наведу да покрене истрагу. Место са траговима се идентификује, веома сумњиви предмети се прикупљају. А онда – ништа. Требало је да прође неколико година и да изађе књига мемоара да би се осветлили ти догађаји и да би се касније утврдило да је доказни материјал, прикупљен на претпостављеном месту злочина, једноставно бачен у ђубре.[8]

Пократање истражног поступка као и оставке тужилаца, које одуговлаче почетак процеса у Хагу

„Након одјека који је изазвао извештај, објављен у децембру 2010, и и након веома повољне реакције Парламентарне скупштине, западне земље нису могле више да игноришу тешке сумње о ономе што се догодило приликом њихове војне интервенције на Косову. Решиле су да овласте специјалоног тужиоца Клинта Вилијамоса, бившег америчког амбасадора задуженог за ратне злочине. У Брислеу је у оквиру ЕУЛЕКС-а оформљена специјана истражна јединица (SITF, Special Investigative Task Force) и стављена на располагање. После три године истраживања, Клинт Вилијамсон на конференцији за ђтампу обзнањује резултате постигнутог рада. У саопштењу прецизира да су релутати истраживања које је водила његова екипа:

…у великој мери били у складу са извештајем Савета Европе за 2011. који је поднео сенатор Дик Марти. СИФТ је нашао уверљиве доказе против неких бивших високих званичника ослободилачке војске Косова и оптужницу против тих појединаца за озбиљна кршења међународног хуманитарног права, укључујући и ратне злочине и злочине против човечности.

Он такође најављује да ће одговорна лица извести пред правду на суду који ће бити покренут у те сврхе. Учинило ми се да се стратези европских и америчких министарстава правде томе нису надали. То више није извештај обичног посланика Савета Европе, већ је реч о резулатитима велике истраге коју је спровела личност на гласу.“[9]

Та личност на глсу тужилац Клинт Вилијамсон одмах после објављивања овог извештаја дао оставку на место тужиоца што је на више од година дана одложило поступак. Касније је и други тужилац Дејвид Швендиман такође дао оставку што је одложило саопштавање имена оптужених особа.

„Више од осам година након извештаја Савета Европе, суђење се још није догодило.У два наврата, у круцијалним тренуцима процедуре, главни тужиоци Американци, непромишљено одустају.“[10]

Медлин Олбрајт менторка Хашима Тачија и мрзитељка Срба

„Disgusting Serbs, geht out!“

„Бомбардовање Србије и независност Косова по сваку цену били су приоритети агенде Мелдин Олбрајт. Чудна госпођа. Откривено је да имала економске интерсе у српској покрајини, посебно у косовској телефонској компанији. Године 2012 некадашња државна секретарка САД случајно у Прагу наилази на демонстрације против српских жртава НАТО бомбардовања и не може да се уздржи од јавног испољавања антисрпских емоција:

„Disgusting Serbs, geht out!“ („Одвратни Срби губите се“).“ [11]

Напад на Дика Мартија на трамвајској станици у Берну

„Драги пријатељу, да сам примио милион долара, да ли мислите да бих овде чекао трамвај?“

„Кад сам представио извештај у децамбру 2010, једни су ме оптужили да сам написао памфлет против албанске стране и да сам био преблаг према Србима. Једног дана, чекао сам трамвај на станици у Берну, било је вече, шест сати, перон је био пун људи. Одједном, један веома узбуђени мушкарац ме прозива неодређеним швајцарским немачким: „А, ту сте, Дик Марти, требало би да се стидите, добили сте милион долара од српских тајних агенција да би сте оклеветали Албанце са Косова!“ На тренутак затечен, у нелагоди под погледима присутне гомиле, напокон сам се прибрао и одговорио: „Драги пријатељу, да сам примио милион долара, да ли мислите да бих овде чекао трамвај?“

Смех и весеље присутних су ми вратили самопоуздање. Доживео сам читав низ таквих епизода.“[12]

Дик Марти није примио никакве доларе за свој рад. Они који су на тај начин обезбеђивали подршку и лажне сведоке не могу да верују да је постајао човек чија је главна мотивација била истина и правда. Дик Марти је својим поштеним радом задужио не само српски народ, већ целокупно човечанство, или боље рећи онај део човечанства коме част, истина и правда нешто значе.

[1] Дик Марти, Извесна представа о правди, Metella/Xenia, Београд 2019
[2] Дик Марти, Извесна представа о правди, Metella/Xenia, Београд 2019, стр. 247
[3] Исто 249
[4] Исто 250
[5] Исто 251
[6] Исто 255
[7] Исто 256
[8] Исто 257
[9] Исто 260
[10] Исто 266
[11] Исто 264
[12] Исто 251