Најлепше беседе о свету, души, тајнама

ГОСПОД ЈЕ У СВИМА

Ми смо овде на земљи као на некој епитимији. Немојте се зато чудити што, непрестано имате неку невољу. Сви ми стално грешимо, клизамо се и падамо. To ми у ствари упадамо у демонске замке. Светитељи стално истичу: важно је само увек поново устати и наставити пут к Богу. Макар и стопут дневно пали, не мари; и само устаните и идите даље напред, не осврћући се натраг. Што је било, било је и прошло. Ви само идите напред и молите помоћ од Господа. Ми не досађујемо Господу тиме што мy се стално због нечег жалимо. Господу досађујемо кад грешимо, а не кад мy се као најрођенијем стално обраћамо. Господ воли да га непрестано призивамо и да изливамо своје срце пред Њим. Молитва није нешто што се почне и сврши, и – готово. Станеш пред икону, кажеш шта имаш и после идеш својим путем. To није молитва.

Волите мале ствари и тежите за оним што је скромно и просто. А кад душа буде сазрела Бог ће јој дати унутрашњи мир. Господ сад само гледа на вас и воли што чезнете за Његовим миром. Док душа не буде зрела за Господа, Он ће јој само повремено давати да види да је Он свуда присутан и све испуњава, сав свет, сву твар. Тада је душа тако радосна. Онда она све има. Али после се Господ опет скрива од нас да бисмо чезнули за Њим и свим срцем Га тражили.

Тешко је живети с ближњима ако се упуштамо у мислени рат с њима. Није довољно само уздржавати се од отвореног рата речима и делима. He ступајте ни у мислени рат с њима. Од тога се губи мир у души и љубав према ближњима. Ближњима се не треба супротстављати, нити их убеђивати. To ништа не вреди. Можете ви и на глави дубити пред њима, ништа нећете постићи. Ближње треба само волети ради Господа. Господ је и у њима (неверујућима) јер да Он није у њима зар би они уопште и били живи?! Немојте придавати толики значај спољним догађајима. Будите више унутра, у срцу, са Господом, а њих пустите. Ви само будите љубазни, и тихи, и благи према свима, не обраћајући пажњу на остало.