„У љету Господњем 303-ем је преправљен пут за Христијанизацију племена Хелвеције кроз мучеништво.
О том мучеништву вам проповиједам, да се незаборави довијека…“

Овим рјечима почиње «Легенда о мучеништву Тебаиске легије», коју је записао Епископ Лионски, Господин Евхерије око 454. године.

Шта се данас зна о томе? Чињеница је, да је Тебаиска легија око године 300-те после Христа, премјештена из Египта ка сјеверној граници Римске империје, доцније у мјесто гдје се данас налази Сан Морис, у данашњем кантону Вале у Швајцарској. Међу легионарима је био и велики број хришћана. Легенда говори о читавој хришћанској легији, што историјски гледано није могуће. Када је та легија стигла у Сан Морис, тражило се од свих вођа, да принесу жртву цару Римскоме (будући да су у то прехишћанско време царевима одавала највећа почаст, чак су сматрани боговима). Сматрајући то идолопоклонством, сви хришћански легионари су се супроставили томе захтеву и одбили су да принесу жртву Цару. Због тог одбијања сви су мученички страдали и били посечени. Легионари Урсус (Урс) и Викторес (Виктор) су сплетом срећних околности, једини који су успели да преживе и избегну до утврђеног града Салодурум (данашњи Солотурн). У околини града је, већ тада, постојала једна мала хришћанска заједница, која се у тајности окупљала и служила свете Литургије. Они су морали бити у илегали, јер је у то доба, под царем Диоклецијаном, у цијелом царству било велико гоњење Хришћана. Када су св. Урош и Виктор стигли у Салодурум/Солотурн, ондашњи хришћани су их прихватили као своје. Након масакра у Сан Морису њих су тражили по цијелој Хелвецији. Ондашњи хришћани су их морали скривати од римских власти. Склањали су их у својим домовима, а понекад и по пећинама сјеверно од града, на јужној страни планина Јуре. Након извесног  времена су ипак пронашли и ухапсили. Одвели су их на мјесто, гдје се данас налази мали храм „Часнога Крста тројеножице“ у Солотурну. Тамо су их поново принуђивали да се одрекну Христа и да принесу жртву Цару римском. У случају да се покоре Цару, нуђен им је лагодан живот и сва земаљска уживања. Међутим, Христови следбеници били су непоколебљиви у свом исповедању вјере. Својом одлучношћу и проповједи одушевили су многе, који читаво ово ислеђивање посматраше, те велики број њих повјерова у Христа, што додатно разгневи прогонитеље. На лицу мјеста бјеху осуђени на смрт. Одсјекли су им главе и бацили у ријеку  Ару (Ааre). На мјесту гдје се данас налази мост „Часнога Крста“, тјела су испливала из ријеке и ту су их побожни хришћани у строгој тајности сахранили, ризикујући при том сопствене животе. У легенди, коју је записао Григорије из Тура (у данашњој Француској), стоји  да су свети Урош и Виктор још прије упокојења на оном мјесту заједно са Хришћанима служили свету Литургију и потом проповиједали свето Јеванђеље и да је касније баш на том мјесту саграђен и први храм у Солотурну. Црква Христова је утемељена и саграђена на моштима мученика. Највећи подвиг у Хришћанству јесте подвиг мучеништва. Један, двојица, дестине страдају док стотине и хаљаде повјерују. У томе и јесте тајна и величина страдања. Свети Урош и Виктор су најбољи примјери за то на простору Швајцарске.

Свети мученици су оставили граду Солотурну огромну задужбину и велико благо, што се и данас примјећује. И не само Солотурну већ и цијелој Бискупији, чији је престо премјештен у 17. вијеку из Базела у Солотурн. Храм светих Уроша и Виктора је саборни храм те Бискупије. Сваке године, на празник Светих Уроша и Виктора, 11 Септембра (28. Августа), износе се мошти светога Уроша у великој литији кроз цијели град. Капела светог Апостола Петра и саборни храм светих Уроша и Виктора су данас важна мјеста хришћанске вијере и многе ходочаснике привлаче. На почетку 20. Вијека, многи историчари «ревизионисти» су показивали сумњу у аутентичност приче о хришћанским мученицима с почетка четвртог века. Због тога се прибјегло ископавању мјеста, гдје су сахрањени мученици. Хришћенска гробља из 4. вијека су пронађена. Свети Урс и Виктор су, дакле, историјске личности а не измишљене легенде, како су многи желели да представе.

Свети легионар Урс је био за живота ожењен, и његова супружница, Вера (лат: Verena) пратила га је за вријеме премјештаја легије ка сјеверној граници Империје. Успут је и боравила код светог Амројсија Миланског, и тамо дубље ушла у хришћанску науку и тумачење светог Јеванђеља. Када је до ње стигла вјест о масакру у Сан Морису, одмах је напустила Милано и дошла у крајеве гдје је њен супруг пострадао. У Сан Морису је сазнала, да је св. Урс са Виктором заједно избјего, али да су поново ухапшени у Салодуруму/Солотурну. Она је потом одмах отишла у Солотурн, и тамо је дознала, да су убијени. Била је и не мало изненађена када је увидела да су их ондашњи Хришћани већ славили као свете Мученике. Њој је одмах био јасан пут који је Бог за њу одредио. Од светог Амвросија Миланског је много слушала и научила о отшелничком животу. Повукла се од света и почела да се подвизава у данашњем Ритенену, доцније у клисури, која је и по њој добила назив. Усамљеност и тиховње били су најбољи предуслови за чисту молитву, којој је Светитељка стремила. Али «не ужиже се светиљка да се под лонац меће» вели Господ у Светом Јеванђељу. Тако се света Вера на далеко у народу прочу, и многи долажаху код ње за духовни савјет и помоћ. Она чињаше многа чудеса и пропвједаше Јеавнђеље,онако како је научила од њеног духовника, великог Светила Цркве Христове светог Амросија Миланског. Многе је својом проповеђу обратила у хришћанство. Временом је све више народа долазило код ње по савјете и утјеху, тако да су римске вође у Солотурну то примјетиле. Због тога је почеше прогањати и претити јој смрћу, уколико не напусти крајеве Солотурна. Тако је она бјежала низ ријеку све до данашње сјеверне Швајцарске, гдје је наставила да проповиједа свето Јеванђеље. И у тим предјелима је много народа обратила хришћанској вјери. Међу њима су и свети Феликс и Регула, каснији заштитници града Цириха. Око 320. године света Вера се упокојила у Господу у данашњем Цурцаху у кантону Аргаву.

Клисура свете Вере у Ритенену је данас једно од најпосјећенијих хришћанских Светилишта у Швајцарској. Многа исцељења се дешавају молитвама свете угоднице Божије Вере. То сведоче мајке и младе жене које су ходочастиле клисуру и бивале исцељене од разних болести и недуга. Клисура свете Вере је и данас дан монашка задужбина, у којој живи монах у једној келији (од народа назван „Шумски брат“).

Света Вера и свети мученици Урс и Виктор имају велику улогу у христанизацији Швајцарске. Њих можемо слободно назвати пионирима и првомученицима Христовим на овим просторима. Ако би пак тражили једну светитељску личност са којом се индетификује читава Швајцрска нација, свакако би морали да константујемо да је то Николаус фон Флуе (Nikolaus von der Flüe) познатији као Брудер Клаус (Bruder Klaus). Ко је уствари Брудер Клаус? Када се 1417. године, у једном селу у Обвалдену, Хајнриху (Heinrich von Flüe) и Хеми фон Флу (Hemma Ruobert) родио син Николаус, срећни родитељи нису могли ни да наслуте колико ће се ово дјете удостојити пред Богом и узвисти над људима. Један нормалан живот који је Николаус водио до 1467. године није обећавао ништа специјално. Послије мирног дјетињства које је провео у родитељској кући на селу и солидног световног образовања, Николаус је служио војску и био официр у старом Циришком рату. По доласку из војске жени се са Доротејом Вис (Dorothea Wyss).

Тај брак је Бог благословио са десеторо дјеце. Николаус поред послова које обавља у свом сеоском домаћинству ради и као посредник при рјешавању спорова у Кантону и судија у својој општини. Као дубоко вјерујући човјек он је сваког дана читао Свето Јеванђеље. Рјечи Господа да «онај који жели да буде савршен треба да се одрекне свега и да пође за мном» урезале су се дубоко у његовој свести. Када ће се Николаус одрећи свјета и кренути за Христом, било је само питање дана. Он је сачекао да најстарији син напуни двадесет година и да може бринути о прехрањивању породице.Тада је Николаус, у сагласности са својом супругом, одлучио да остатак свог живота проведе у самоћи, посту и молитви. Подвизавао се у почетку у Хохрајну (Hochrhein), све док му се у визији није открило да треба да се врати у родно мјесто и ту настави свој подвиг. А подвиг Николауса бјеше велики. Само је он тачно знао сва искушења којима је био подвргаван од стране кушача. У свим тим мукама изашао је као побједник. Последњих двадесетак година узимао је за храну само Свето Причешће и пио мало воде из оближњег потока. Тај подвиг може се поредити само са подвигом свете Марије Египћанке, која је тридесет година провела у пустињи постећи. Због таквог чистог и узвишеног начина живота, Николаус је од Бога још за живота био награђен различитим даровима. Могао је да исцјељује, да мири посвађане, да види у будућност и још много тога што је за обичне људе несхватљиво и немогуће. Многи су долазили код њега обраћајући му се за помоћ. Свима је излазио у сусрет и многе обратио Богу. Иако се определио за отшелнички начин живота, он није био незаинтересован за друштвени живот. Напротив, показивао је живо интерсовање за ствари које су биле од државног значаја и често саветовао политичаре у ком правцу треба ићи. «Не гурајте своје руке у туђе послове» поручује брат Клаус својим сународницима. Стога се справом може рећи да је он један од зачетника идеје швајцарске неутралности. Једно од великих дјела је и то што је у години 1481 измирио странке савеза хелвецијских кантона, када су се посвађале око примања нових кантона Солотурна и Фрибурга у савез. Он је тада благом задужбине светих Уроша и Виктора аргументвао са да су град и кантон Солотурн светиње у Хелвецији, и тако су ова два кантона примљена, а савезници Хелвеције помирени. После многих подвига брудер Клаус се упокојио у Господу 21. марта 1487. године. У молитвеним сјећањима својих сународника он је ипак још увијек присутан и до дана данашњег. Великог угодника божјег Швајцарци дубоко поштују и славе.

Милан Лешић