Држава коју је у другој половини дванестог века основао родоначелник свете лозе Немањића велики жупан Стефан Немања, врхунац своје моћи доживљава за време владавине краља Стефана Уроша 4 Душана, у народу познатијег као Душан Силни. Он је српску државу уздигао на ранг царевине, а сам се 1346. године крунисао за цара Срба и Грка. Србија је за време његове владавине била једна од најмоћнијих и најуређенијих држава у Европи. 1349 он доноси први световноправни акт у Србији, познат под именом «Душанов законик». Тај правни спис је обавезан предмет проучавања на готово свим правним свеучилиштима у свету. Душан је имао велике планове, био је и један од претендената на византијски престо. Изненадна смрт која га је задесила 1355. године све је прекинула, а српску државу уздрмала у темељима. На челу државе долази Душанов син Урош ⁵. Немањић, у народу прозван Урош Нејаки. Њему није полазило за руком да сачува оно што му је отац оставио у наслеђе. У појединим регијама великаши су толико ојачали да су престали да признају Урошеву врховну власт. Унутрашња неслога и сукоби изазивали су велике кризе у држави. 1365. године Вукашин Мрњавћевић крунише себе за краља и савладара цара Уроша ⁵. Године 1371. умире цар Урош Нејаки, а браћа Мрњавчевићи доживљавају страховит пораз од турске војке. Та година је била прекретница у историји Балкана. На историјску позорницу ступа Османлијко царство са претензијама да докле год се и последње црквено звоно чује, па макар и у облацима изливено било, дотле добаци стрелу ислама. У том походу, Османлијама су први на путу били хришћани источног обреда Византија, Бугарска и Србија.

Србија напад Османлија дочекује у не баш завидном положају. Земља је била разједињена, великаши завађени и заслепљени међусобним сукобима, суседи заокупљени својим бригама. Једина светла тачка у Србији тога времена био је кнез Лазар Хребељановић, човек од вере и части, спреман на жртву и самопожртвовање. Кнез Лазар свестан опасности која вреба, покушава да српске великаше помири и уједини, па да тако уједињени уђу у борбу са Турцима. Прву битку на Плочнику 1386. године кнез је упео да добије. Главни бој је, међутим, тек предстојао.

Османлијски владар, султан Мурат припрема велику војску за поход на Србију. Он се писмом обраћа кнезу Лазару. Свестан своје војне надмоћности и историјског тренутка, Султан нуди Кнезу вазални однос, уз признавање врховне турске власти. Уколико се са тим не сложи, мораће ући у војни сукоб. Испоставило се да ће питање које је пред Кнеза поставио Султан, бити судбоносно. То питање постављаће се касније пред сва српска покољења и актуелно је и данас. Слобода или благостање? Борити се за слободу или се потчинити и бити освајачу роб и вазал?

Кнез Лазар размишља овако: «Страдаћемо овако или онако. Можемо да бирамо. Да нестанемо пузећи као турске слуге и потурице, или да изгинемо како приличи људима. Боље да нас унуци мртве памте, него да нас синови живе забораве»¹. Одлучио је да се војно супростави Турцима. На опаску једног великаша, да ће сељаци оних владара који су се потчинили Мурату мирно сакупљати пшеницу, а Лазареви заједно са њим остављати кости по Косову, Лазар одговара: «Жању, да могу да плате Турцима харач. Мирно жању, да би могли мирно да гладују. Од таквог се мира морамо бранити»². За трпезом у Лазаревом двору, на чувеној «Кнежевој вечери», коју је кнез Лазар организовао уочи Косовског боја, великаши («који би због власти пристали пре да се потурче, него да уђу у борбу против Турака»³) покушавају да га одговоре од борбе. Њихови аргументи су да је турска војска много бројнија и организованија, да је битка унапред изгубљена и да ће страдањем српске војке и великаша на Косову српска земља бити изложена пљачкању и пустошењу. Кнез Лазар одговара: «Ја не одлучујем да ли ћу ићи у борбу по томе колика је сила која ми прети, него по томе колику светињу браним»⁴. Вечеру започиње следећом молитвом:

«Нек немамо ништа, до једно зрно соли
ал нек све буде њиме осољено.
И кад нам све однесу воде и ватре,
то једно зрно нека буде све.»⁵

Трпеза на Кнежевој вечери је више била монашка него владарска. Христови ратници су јели оно што је јео Христос са својим Апостолима. Мир и свечаност догађаја пореметила је једна тешка клевета. Клевету је изрекао кнежев зет, господар српских земаља у косовској области Вук Бранковић. Оптужио је вереника Лазареве најмлађе кћери  и Лазаревог најбољег витеза  Милоша Обилића за заверу.

Најпознатији српски ратник тога доба, Обилић, на далеко чувен по подвизима у бојевима и одлучан борац за правду и истину, оптужен је да ће на Косову издати српску војску и Лазара. Њему, као доказаном родољубу и витезу који је у претходном боју против Турака на Плочнику био тешко рањен, ова оптужба је веома тешко пала. Да није изречена тога дана уочи боја на Косову, сигурно би Вук Браковић морао на двобој. А на двобој Обилићу нико није смео. Управо је на тренутак у којем изриче оптужбу и рачунао Вук Бранковић. За доказивање Обилићеве невиности није било времена. Ујутру се морало у бој. Милош Обилић се после оптужбе изречене на његов рачун, кнезу и великашима обраћа речима: «Уместо причешћени како смо желели, на Косово ћемо отићи отровани. А зашто нас Вук, и с каквим разлогом трује и завађа уочи саме битке то само он зна, а ми можемо да претпоставимо. Заветујем се, пред овим хлебом и вином, пред овом живом сликом Исуса Христа: На Косову ћу сутра убити Мурата»⁶. Изговоривши ове речи, Обилић се поклонио Кнезу и отишао.

После његових речи и одласка, у просторији је завладао тајац. Није им било нимало пријатно што их је Обилић напустио, а већина њих је сматрала да је Обилић преценио своје могућности и да је султана Мурата немогуће било убити. Обилић је, међутим, био сигуран у остварљивост свога плана и у испуњавању заклетве изречене пред Кнезом и великашима. Ноћ је провео у одаји у којој се обично повлачио пред све важније битке. Ту је кроз молитву разговарао са Богом и светим Христовим Ратницима. Молио је само за једно. Да Лазарева и његова жртва не буду узалудне и да му Господ да снаге и мудрости да сутрадан истраје на свом путу. Пред зору , опростивши се од своје веренице, међу првима отишао у Храм на службу Божију и примио причешће из руку остарелог српског Патријарха. Патријарх га је благословио и Обилић је кренуо у своју мисију.

Био је 28. јун 1389. године. Видовдан. Косово поље. На страни где су се Турци улогорили и подигли своје шаторе, чуло се урлање и дрека турских бозунџија^* а са српске тихо појање свештеника и монаха. Тога дана су се на Косову пољу судариле две цивилизације, две различите философије живота, две различите религије. Сударио се крст са полумесецом.

Одмах на почетку битке, један витез са крстом на прсима и у срцу, пробијао се кроз турске редове. Пробио је два обруча турске војске. Ка трећем је кренуо копљем окренутим наопачке. Био је то знак предаје. Турци су одахнули што им се овакав јунак предаје и што не морају са њим више да се боре. Када се дознало да је реч о Милошу Обилићу, радости у Турском табору није било краја. Први коментар у Султановом шатору био је да је Лазар остао без свог набољег јунака. «Да је најбољи, не би окретао копље наопачке», одговорио је на то Мурат и заповедио да га изведу пред њега. Када су Обића извели пред Мурата, захтевали су од њега да се пред Султаном поклони на начин на који су то радили сви Султанови поданици. Поклоном до земље и љубљењем чизме. Обилић је претпостављао да ће се тако нешто од њега тражити. То је био веома погодан тренутак да своју замисао спроведе у дело. Поклонио се Султану и приликом придизања, искористио прилику, извукао из рукава сакривени бодеж и њиме рапорио утробу Суланову.

Целокупно Муратово обезбеђење и пратња скочили су на Обилића, али је тада већ било касно. Мурат је лежао смртно рањен на своме дивану. Шок у турском табору је био огроман.

Обилићу је у том тренутку било свеједно шта ће Турци учинити с њим. Он је свој завет испунио. Лекар који је одмах прискочио Султану у помоћ, константовао је да Султан неће још дуго. Саветовао му је да не говори. «А кад ћу говорити ако не сад?» цинично је упитао Султан. Он је пре свега хтео да разговара са Обилићем и сазна који га је мотив гонио, да положи своју главу за Султанову? У Симовићевој драми «Бој на Косову» разговор између Мурата и Обилића тече овако:

Мурат: «Кажи ми… зар си толико луд да поверујеш… да ће ово, што си учинио са мном одлучити битку?»

Обилић: «Можда и неће. Али ако не одлучи ову, можда ће одлучити неку битку сутра!»

Србин Хамза^**: «О каквим ти сутрашњим биткама говориш? Ни овом дану нећеш видети крај.»

Мурат: «Полако Хамза… пусти га да говори.»

Обилић: «Од данас ће знати ко није знао, да Србија није ћилим из Ушака, на коме се дрема и сркуће шербет! Да Косово није свилен јастук из Брусе. Од данас ће знати свако ко није знао, да Срби знају за нешто скупље од главе!

Србин Хамза(удари га): «Псето.»

Мурат: «Опет ти Хамза!…Не ударај га везаног!»

Србин Хамза: «Кад лаје.»

Обилић: «Србија није шака зоби, да је позоба свака врана коју донесе ветар!»

Мурат: «Пусти сада, Обилићу, вране и зоб! Шта је то кажи ми тако скупо… скупље од главе? Зашта ти данас дајеш своју главу?»

Обилић: «Ја данас своју главу, честити царе, залажем и дајем за своју реч!

Мурат: «Боже… што не смем да се насмејем! То што ти главом плаћаш твоју реч не мора да значи да је твоја реч скупа, већ да је твоја глава јефтина! Миралеме… ја сам мислио да ме је убио јунак… А мене је убила будала! Колико мора да је празна глава која се даје за једну пуку реч?

Обилић: «Боље да се упиташ колико је вредна та реч за коју се полаже људска глава! Да није те речи, шта би смо имали? Шта би нас делило од скакаваца и стонога!?»7

Ове речи Милоша Обилића и његов јуначки подвиг остају дубоко урезане у памћење свих српских генерација до дана данашњег. Косовски Завет и мета коју су Кнез Лазар са свим својим војницима и Милошем Обилићем поставили невидљиво стоје као циљ кога треба достићи сваком Србину, који држи до своје вере и традиције. Видовдан је за Србе један од највећих националних празника, мада нам многи замерају да славимо пораз, јер је тога дана изгинула велика српска војска. Историјски гледано битка на Косову, 1389. године завршена је без победника. Обе су војске искрвариле и посустале. Погинули су и турски султан Мурат и српски кнез Лазар. Али ипак бој на Косову је добијен – не за српску државу која је ускоро после боја пала у турске руке и ослободила се тек почетком деветнаестог века – већ за Европу, коју је Србија телима својих јунака спасила од првог и најјачег налета турске најезде. Морално гледано, српски народ је том битком добио много. О тој моралној страни Косовског боја и Завета Свети Владика Николај српски Златоуст каже: «Косово je наш централни доживљај. Кнежево привољевање царству небесном, извршено је у име целог народа, било је најјачи израз свеукупног смисла наше историје и њена регулативна идеја. Косово је показало да се наша историја одигравала на највишем плану, на трагичној и узвишеној граници небеског и земаљског, Божјег и људског. Ако смо, као народ, у Немањићској епохи — с Христом у слободи  имали и моћ, и сјај и задужбине; у покосовској епохи — с Христом у ропству  нисмо клонули, нисмо пали, нисмо пропали, већ смо показали изненађујућу дубину душе кроз многоструку народну уметност, и снагу те исте душе кроз победоносне националне устанке. Срећа је за нас имала више опасности и у несрећи пењали смо се до Божанског престола. Отуда је народни песник опевао тужно Косово далеко више него и један наш историјски успех. Косово је сведочило да се као народ никад нисмо борили за безначајне ствари и да никад нисмо могли бити искрено одушевљени ситницама и пролазностима.

¹Љубомир Симовић, Косовски бој, Стубови културе, Београд 2003, стр.12
²исто, стр. 15, 61
³исто, стр. 14
⁴исто, стр. 66
⁵исто, стр. 66
⁶исто, стр. 73, 77
⁷исто, стр. 105-106

^*  бузунџије су били специјално плаћени људи који су имали задатак да вичући, завијајући и ударајући у разне добоше праве буку од које се ледила крв у жилама и која је имала за циљ да унесе страх и пометњу у противничком табору

^** Србин Хамза исламизирани Србин (један од малобројних Срба који су се зарад лагодног живота и различитих привилегија одрицали од Христа и прихватали исламску религију)