Искони створи Бог небо земљу и људе на њој, и благослови их и даде им власт над свим створењем својим. И једне постави цареве, друге кнезове, друге господаре, и свакоме даде пасти стадо своје и чувати га од свакога зла које наилази на њ. Зато, браћо, Бог премилостиви утврди Грке царевима, а Угре краљевима, и сваки народ раздели, и закон даде и нарави установи, и господаре над њима, по обичају и по закону распоредивши својом премудрошћу.

Стога по многој својој и неизмерној милости и човекољубљу дарова нашим прадедовима и нашим дедовима да владају овом земљом српском, и Бог свакојако управљаше на боље људима, не хотећи човечје погибли, и постави ме великога жупана, нареченога у светом крштењу Стефана Немању. И обнових своју дедовину и већма утврдих Божјом помоћу и својом мудрошћу, даном ми од Бога, и подигох пропалу своју дедовину и предобих: од морске земље Зету и са градовима, а од Арбанаса Пилот, а од грчке земље Лаб са Липљаном, Дубочицу, Реке, Загрлату, Левче, Белицу, Лепеницу. И Божјом помоћу и својим трудом то све придобивши, поспешењем Божјим, пошто је моја владавина одасвуд примила мир и тишину, почех подстицати мисао своју и поучавати ум свој да желим и да се бринем за душу своју, у који ћу број бити убројан у дан страшнога суда, и како би ми било могуће примити анђелски и апостолски образ, и последовати Владичиним речима: „Узмите јарам мој на се и научите се од мене, јер сам кротак и смеран срцем; јарам је мој благ и бреме моје је лако…“.

Крст Симеонов и потписаније

Из стила и начина на који су  «Државно писмо» (Bundesbrief) и «Хиландарска повеља» писане јасно се види да су оснивачи и швајцарске и српске државе дубоко верујући људи. Ако узмемо у обзир да Повеља о оснивању швајцарске државе почиње речима: «У име Господа, амин.» а завршава се: «Све горе наведено, усаглашено на опште добро, треба, ако Бог тако буде хтео, да траје вечно» и речи оснивача средњевековне српске државе на крају Хиландарске повеље: «Ако ли ко ово измени, да му Бог суди и да му је света Богородица супарница на страшном суду оном и ја грешник Симеон», лако уочавамо велику сличност и готово иста настројења оснивача двеју држава. Све се, дакле, радило у име Бога и све договорено и основано остављало се потомцима у наслеђе уз Божији благослов.

Писац Хиландарске повеље, Стефан Немања, био је оснивач династије Немањића. Он је 1171. ујединио све српске земље (без Босне која је у то време била под Угарском) и осамосталио Србију од византијеске владавине. Владао је 1167. до 1196. године са титулом «Велики жупан» над областима Рашке, Зете и приморским земљама (данашње области западне и централне Србије до Мораве, Црне Горе, Херцеговине, јужне Далмације и северна Албанија). Био је дубоко верујући човек, што се из његових повеља и писаних докумената види. Године 1196 он абдицира са трона и одлази на острво Атос код свог најмлађег сина Растка (монаха Саве). Тако један владар и син владара постају скромни монаси на Светој Гори. Немања се упокојио као монах Симеон 1200. године. Из његовог гроба изникла је винова лоза, чији плодови имају чудотворну моћ. Многи верујући људи који нису могли да добију пород, употребом грожђа са ове лозе успели су да изроде потомство. Манастир Хиландар чува хиљаде и хиљаде писама захвалности које су људи излечени чудотворством Светог Симеона послали манастиру.

Династија коју је основао Стефан Немања владала је Србијом од 1167. до 1371. године. Ако је за народ Израиља доба цара Давида и Соломона било златно доба, то је за Србе свакако доба Немањића. Његов син Свети Сава био је први српски Архиепископ који је 1219. године успео да од тадашњег васељенског Паријарха Манојла Саратена добије самосталност за Српску православну цркву. Немањин потомак Стефан Урош 4. Душан Силни (1331-1355) владао је великом територијом а 1346. године крунисао се за цара. То је био врхунац моћи српске средњевековне државе.