СРПСКИ ИДЕНТИТЕТ И СИМБОЛИ

Идентитет и симболи имају одлучујући значај за одређење егзистенцијалне стварности личности, али исто толико и за одређење етничке и културне стварности једног народа. Шта вреде „сва блага овога света” уколико се изгуби идентитет?

Јер, уколико више нисам, уколико сам престао да будем, тј. уколико више нисам ја (са својим сопственим особинама) већ неко други, шта ми вреди било каква материјална или нематеријална надокнада?

У овом тексту ћемо у најкраћим цртама представити нека од главних обележја српског идентитета и с њим повезане етничке симболике.

Језик

У науци (која следи одговарајућу праксу) присутно је више теоријских концепција о нацији. По најзаступљенијој, нацију чини становништво које говори једним језиком и на овој идејној основи оформили су се готово сви европски народи. Уосталом, у старим српским и словенским текстовима изрази језик и народ су често синоними. Дакле, по овом одређењу, они који говоре једним језиком (и чији су преци говорили истим језиком) чине један народ, без обзира на веру коју исповедају и државе у којима живе.

По наведеној дефиницији, муслиманско становништво српског језика је саставни део српске нације, исто као и католичко становништво српског језика и порекла. Тако је и Вук Ст. Караџић својевремено говорио о „Србима три закона”, слично као и многи други аутори.

Државна заједница

По другој концепцији, нацију сачињава становништво једне државне заједнице, и на овој идеји су такође створене неке од нација (на пример, модели швајцарске и белгијске, и пре свега америчке нације). Овај приступ се не може применити на српски етнос, јер искључује огроман број људи српског идентитета и порекла који обитавају ван српских држава.

Верски идентитет

Међутим, осим наведених поставки, има и оних које као примарни наглашавају верски идентитет и у овом смислу се о католицима српског порекла и муслиманима српског порекла може говорити као о засебним нацијама. И заиста, улога православно-хришћанске вере и Српске православне цркве у очувању идентитета Срба. и српског духовног простора током историје се показала као одлучујућа, заједно са српским језиком.

Слободно изјашњавање

Наравно, постоје и они концепти етничког идентитета који допуштају субјективну могућност слободног етничког изјашњавања без обзира на матерњи језик, порекло, државу и културу. По томе, „Србин је онај ко се сматра Србином”, без обзира на историјске, антрополошке и културне аспекте његовог порекла. У овом смислу, српски идентитет је одређен превасходно идејом о српству као историјској и духовној мисији која обједињује личности са идентичном свешћу.

Српска обележја и српски симболи

Постоји већи број различитих српских обележја/симбола, од којих се неки срећу веома давно док су други резултат новијег времена. Пре свега, велики број српских симбола везан је за православно-хришћански идентитет, затим за владарске династије, народне обичаје и традицију итд. Симболи српских држава (застава, грб, химна) мењали су се током времена, при чему су данас на снази црвено-плаво-бела тробојка, грб са двоглавим белим орлом, круном и крстом са четири оцила, као и химна „Боже правде”. С друге стране, српски симболи су и српски језик, народни јунаци/хероји (Марко Краљевић, Милош Обилић), ритуални комплекси (породична и сеоска слава), писмо (ћирилица), народна ношња (на пример: опанак, шајкача), инструменти (гусле), игре (коло) итд. Осим тога, у различитим деловима српског народа улогу општих симбола попримала су и бројна локална обележја. У новије време се приликом јавних окупљања као симбол српства користи поздрав са три раширена прста (у вези с православним начином крштења са три прста).

Косовски завет и Светосавски идеал

У неким од најзначајнијих аспеката српску симболику формулише косовски завет/мит, пре свега у вези са симболиком Небеског народа и преформулисања српског етноса у новозаветни народ Божији, са мисијом народа-узора уз помоћ којег други народи, као што формулише Владика Николај Велимировић, треба да се уздигну ка Богу. Један од средишњих духовних симбола Срба и српства представља светосавски идеал/пут, у смислу специфичног, православног, чувања изворне хришћанске традиције кроз хришћанско преосмишљавање целокупног народног живота. Такође, српски средњовековни манастири (Студеница, Сопоћани, Милешева, Грачаница итд.) представљају посебно наглашени симбол српског народа, исто као и Косово, у смислу сакралног простора првог реда који одређује судбину целокупног српства.

Срби као изабрани народ Божији

Међу свим српским симболичким системима и представама, симболика Небеског народа и Царства небеског има посебно наглашену улогу у српској традицији. Чак су и бројна историјска збивања потврдила несумњиви значај ових представа у колективној свести Срба, јер су у преломним историјским тренуцима бирани они наизглед тежи и погубнији путеви који су инсистирали на одбрани народне части и на идеји о безусловном подвргавању захтевима Небеске Србије, предодређене косовским заветом. Одредница Небески народ у историјском смислу се везује за избор цара/кнеза Лазара опеван у народној епици, где он свесно одабира Царство небеско и вечну славу у односу на привремени успех, стављајући идеју Небеске Србије испред овоземаљских добара, а смрт, односно живот у вечности, изнад срамотног овоземаљског живота. Ова идеја непосредно је надахнута новозаветном хришћанском идејом и симболиком, при чему српски народ добија улогу Божијег тј. Небеског народа, предодређеног да кроз историју трпи страдања по узору на Христова, који је био оклеветан, издан, напуштен, мучен и убијен, након чега се оваплотио у својој божанској суштини.

У овом смислу, наглашеном и многим савременим митовима, српски народ представља изабрани новозаветни народ који аналогно старозаветном изабраном народу пролази кроз голготу и искушења како би промовисао српство у виду узорне духовно-историјске мисије којом се народи приближавају Богу и изворном хришћанству, све до успостављања богочовечанске цивилизације. На овај начин, етички императив се проглашава за врховни национални идеал, а свака дилема између идентитета и просперитета (и у традиционалном и у савременом контексту) унапред се проглашава лажном, што су, као реални чинилац, потврдила и историјска дешавања. Више аутора (пре свих поменути свети Владика Николај Велимировић) истицало је одлучујући значај управо ових идеја за одређење српског народног бића тј. скривених митских образаца који су условили његов историјски пут и развој.

Ивица Тодоровић