Свети Сава просветитељ Срба

Срби припадају великој породици словенских народа. Из своје прапостојбине, северне Европе, већ у 5. и 6. веку насељавају Балканско полуострво у северним пределима Византијског царства.¹

Према обавештењима византијског писца и цара-историчара Константина VII Порфирогенита (913-959), прво масовније крштење Срба било је у време византијског цара Ираклија (610-641). Два и по века касније када је Византијом владао Василије I Македонац (867-886), цариградски Патријарх Фотије даје благослов Светој браћи Кирилу и Методију и шаље их у мисију покрштавања словенских племена. За Фотија се с правом каже да је кум свим словенским народима, док су света браћа Кирило и Методије духовни просветитељи не само Срба него и свих словенских народа. Оно што је било пресудно у крштењу, не само Срба него и свих Словена, јесте настанак словенског писма, азбуке, односно глагољице и ћирилице, половином 9. века чији су творци и изумитељи управо Кирило и Методије. Стварање словенског писма било је од огромног значаја, јер су богослужења и проповеди – поуке народу – вршене на народном језику, језику разумљивом народу. Постанак писмености код Словена неразлучиво је везан за примање хришћанства на народном језику. С правом је већ давно констатовано да су прве речи које су уопште написане на словенском језику и писму биле управо речи из Светог писма: „У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Реч беше Бог… и без њих ништа не постаде што је постало…“ На словенски језик је одмах са грчког језика превођено Свето писмо, као и неопходне богослужбене књиге. Према томе, дубинска христијанизација је почела не на грчком, још мање на латинском, него на народном, словенском језику који је по заступљености у тадашњем свету био на трећем месту, одмах после грчког и латинског. После смрти Свете браће у мисионарењу и ширењу хришћанства посебно су се истакли св. Климент и св. Наум, који су деловали неколико десетина година у околини Охридског и Преспанског језера. Они су неговали и развијали словенску писменост, васпитавали су и школовали домаће свештенике који су ишли у народ и ширили веру.²

Иако крштен, српски народ се тешко одрицао своје паганске вере и обичаја. За коначно учвршћивање хришћанства код Срба свакако је одлучујућу улогу одиграо Свети Сава. Он је био најмлађи син Стефана Немање и световно име му је било Растко. Рођен је око 1175. године. Још док је био дете показивао је склоност ка хришћанској побожности, читању и књизи. Није случајност што је Растко са 16 година, противно жељи родитеља, отишао са једним руским монахом у Свету гору, где се у манастиру Светог Пантелејмона (Стари Русик) замонашио, поставши тако монах Сава. Он се од самог почетка потпуно и без остатка предао испосништву, молитви и строгом монашком животу, тако да је убрзо скренуо пажњу свих на Светој гори, поготову што је био из владарске породице. За примером најмлађег сина, монаха Саве, пошао је ускоро и већ остарели Стефан Немања. Он се на државном сабору у Расу 1196. год. одрекао владарског престола, а за свога наследника изабрао средњег сина, Стефана. Одмах после тога, примио је монашки постриг и као монах Симеон провео је остатак живота у миру и монашкој тишини Свете горе заједно са Савом. Својим боравком на Светој гори отац и син су на себе скренули пажњу, и као монаси а и као ктитори и приложници многих светогорских манастира. Природна последица тога јесте подизање српског манастира Хиландара на Светој гори. Манастир је, у ствари, обновљен 1198. год. Убрзо после тога упокојио се монах Симеон 13. фебруара 1200. год. Сабор монаха Свете горе одмах га је прогласио за светитеља -Свети Симеон Мироточиви, док му је син монах Сава написао Службу и Житије (Биографија).

Ови догађаји са оцем и сином испоставили су се као пресудни за целокупну историју читавог српског народа. После смрти оца Свети Сава наставља своју мисију у нимало лаким условима. Крсташи убрзо овајау Византију и успостављају Латинско царство (1204-1261). У Србији се браћа свађају око престола и долази до грађанског рата. Свети Сава узима свете мошти свог оца Симеона Мироточивог и са њима 1208. год. полази пут Србије. Успева да над моштима оца измири авађену браћу и креће са мисионарским радом и организацијом цркве у држави. У периоду од 1208 до 1217 Свети Сава је архимандрит и Игуман манастира Сруденице. Тај период се сматра изузетно плодним у нјеговом просветитељском раду. Поред писања житија и типика, превођења законоправила и богослужбних књига, Свети Сава интезивно ради на свим пољима. Он је непрекидно путовао по свим српским земљама, проповедао, учио све вери православној, ширио писменост, побожност, градио цркве и манастире, поучавао свештенике, монахе и народне учитеље. Из тог времена потичу приче и легенце о светом Сави као народном просветитељу и учитељу, чудотворцу, избавитељу свих болесних, сиромашних, невољних… Све до појаве светог Саве, Црква је у српским земљама била под јурисдикцијом Охридске архиепископије. Помињу се само три епархије: Рас, Призрен и Липљан, а у њима су владике били Грци. Зато је свети Сава одлучио да за потребе свог народа у самосталној и независној српској држави из народа припреми свештенике, монахе и епископе, народне учитеље, укратко речено, да потпуно осамостали Цркву у Србији. Године 1217. Сава напушта Србију и поново одлази у манастир Хиландар. Одатле са пратњом одлази у Никеју код избелог византијског цара Теодора Ласкариса и цариградског патријарха Манојла Сарантена, и моли их за самосталност (аутокефалност) Цркве у Србији. Савина молба је прихваћена, и то је било најбоље могуће решење с обзиром на околности у којима се тадашњи свет налазио. Сава је у Никеји рукоположен (хиротонисан) за архиепископа – поглавара Цркве у Србији, и узео је титулу „архиепископ српских и приморских земаља“.

Тако је српски народ око четири века након примања хришћанства добио духовну самосталност, црквену аутокефалију, чиме је међународно и међуцрквено потврђена његова духовна зрелост и способност да може потпуно самостално и одговорно да има сопствену црквену организацију и уређење по угледу на источне аутокефалне цркве (Јерусалимска, Александријска, Антиохијска).

Свети Сава се потом враћа у Србију, али иде преко Хиландара, одакле узима своје најбоље ученике-монахе за будуће епископе у Србији. На путу за Србију кратко време проводи у Солуну, где довршава састављање Зaконоправила (Крмчија) као црквенодржавног законика или Устава којим се законски регулише уређење самосталне Српске цркве. Прва Савина брига сада је била да у живот спроведе уређење Српске цркве. Поред постојеће три епархије. Сава оснива још осам нових епископија, и то: Жичку (седиште Српске цркве – Архиепископије је у манастиру Жичи). Седиште сваке епархије било је у манастиру. Манастире су њихови градитељи – ктитори обдарили имањима (њивама, шумама, виноградима, пашњацима, воћњацима…) да би могли да се издржавају и обављају своју веома важну духовно-просветитељску мисију у народу. Сви новопостављени епископи добили су по један примерак-препис Крмчије, која их је руководила у управљању својим црквама и манастирима.

У манастиру Жичи. који је одређен за седиште Архиепископије, одржан је на Спасовдан 1221. год. државно-црквени сабор. На овом сабору је Сава крунисао за краља свог брата Стефана. Тим чином Србија је добила првог српског краља – Стефана Првовенчаног, а самим тим постала и краљевина. Сава је том приликом, па и сутрадан, одржао своју познату Жичку беседу о православној вери, у којој поучава и краља, и властелу, и новоизабране епископе. и игумане и сав народ основним истинама православне хришћанске вере, али на основу Светог писма, дела светих Отаца Цркве, васељенских и помесних сабора. Наравно, овакво успешно вођење црквених и државних послова у Србији није прошло без тешкоћа, како изнутра тако и споља. Савином делу прво се противила Охридска архиепископија са ученим Димитријем Хоматијаном на челу, који је написао једно протестно писмо Сави, у коме осуђује „монаха Саву“ што је, наводно, напустио Свету гору и отишао у свет, и постао чак архиепископ без његовог знања. Међутим, овај протест није имао основа будући да се свети Сава придржавао правила и црквених канона и поступао сходно међународним околностима у којима се тада Србија нашла.

Године 1229. Свети Сава одлази на прво поклоничко путовање у Свету земљу. Ово поклоњење светињама Свете земље није био само Савин лични чин. То је много значило за целу Српску цркву, сада младу архиепископију. Сава је тада посетио Јерусалим и манастир Светог Саве Освећеног. За српске монахе откупио је манастир Светог Георгија у Акри, и манастир Светог Јована Богослова на Сиону. Боравак у овим и другим манастирима свети Сава је искористио да добро проучи уређење и живот монаха у њима, како би ту праксу пренео у манастире и цркве у Србији. Од тада се у Српској цркви све више осећао утицај јерусалимског типика уместо цариградског студитског из манастира Студион из Цариграда. У Србију се свети Сава вратио са великим поклонима, које су чиниле иконе, кандила, свештеничке одежде, украси за цркве, књиге, мошти светитеља…

Године 1233. догодила се смена на краљевском престолу. После краћих немира и потреса за краља је дошао Радислављев брат. краљ Владислав, синовац светог Саве. Захваљујући Савином неприкосновеном духовном ауторитету и угледу у народу, и ова криза убрзо је превазиђена.

Сем што је био велики хришћанин и духовник, мудар и практичан, свети Сава је знао одлично да процени шта је добро и корисно за будућност Цркве и народа. Сава је већ био у годинама. Приближавао се крај његовог плодног живота и он је био тога свестан. Зато је одлучио да још једном у интересу Цркве и државе учини поклоњење светињама не само Свете земље, где је био неколико година раније, него и другим светињама на Истоку. Вероватно, предосетивши да се неће вратити са тог пута, он се на црквеном сабору 1233. год. одрекао архиепископског трона, а за свог наследника предложио Арсенија Сремца (+1266). Како је, дакле, Цркву осигурао с те стране, Сава у пролеће 1234. год. одлази у Свету земљу. Овога пута је посетио и Александрију и патријарха Николу, затим древне манастире у Египту, Синајску гору и тамошње манастире. Враћа се преко Јерусалима и Антиохије у Цариград, где је набавио многе потребне ствари за своју Цркву Упутио се преко Бугарске у Србију, задржавши се у Трнову код бугарског цара Јована Асена. Последњу Свету литургију одслужио је уочи Богојављења 1236. године. Није дочекао да се врати у Србију. Разболео се и умро у Трнову 14/27. јануара, а сахрањен је у тамошњој цркви. Његов синовац, краљ Владислав, успео је да после годину дана пренесе његово тело из Трнова и сахрани га 6/19. маја 1237. год. у својој задужбини, у манастиру Милешеви.³

Народ се у великом броју окупљао на Савином гробу и молио се за исцељења од разних болести. Страни писци из 16. века који су посетили манастир Милешеву кажу да је култ Светог Саве био развијен не само код православних Срба већ и код Римокатолика и муслимана. Млетачки посланик Рамберти 1534. год. са чуђењем је записао да већу милостињу манастиру дају Турци и Јевреји од хришћана. 1574. Жан Шено описао је путовање француског амбасадора Д*Армона кроз Србију и каже да «ту живе монаси на грчки начин и показују Савино тело. Турци муслимани га поштују и чине милостињу. То потврђује исте године и Жак Гасо, као и млетачки амбасадор Катарино Зен (1550) и парижанин Пјер Лескалопије (1574). Саву су поштовали и римокатолици и славе га као свеца хрватски и босански бискупи (Сплићанин Каванин и босански Томко).

У шеснаестом веку устаници су у борбама против Турака носили заставе са Савиним ликом, што је символисовало борбу за обнову немањићке државе. Турци су им се зато осветили. 1594. Синан-паша спаљује тело Светог Саве на Врачару у Београду.⁴ На том месту српски народ подиже велелепан храм посвећен Светоме Сави чија се изградња приводи крају.

За многе људе световног начина размишљања, а нарочито за савременог грађанина потрошачке цивилизације, одрицање од власти и богатства и уживања која ове две ствари доносе је у најмању руку неразуман корак у животу, јер су скоро сва стремљења усмерена ка томе (ка стицању и лагодном животу). Но оно што је лудо пред светом пред Господом је велико. Свети Сава је најбољи пример обистињења речи Господњих изречених у Светом Јеванђељу: «Заиста, заиста вам кажем: нема никога који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или земљу, мене ради и јеванђеља ради, а да не ће примити сад у ово време сто пута онолико кућа, и браће, и сестара, и отаца,и матера, и деце и земље, у прогоњењу, а на ономе свету живот вечни» (Марко 10., 29.-30.).

Свети Сава се одреко земаљске власти које би трајала неколико десетина година. За узврат је од Господа добио то, да влада Србијом и српским покољењима вековима. Ево до дана данашњег осам стотина година Свети Сава влада и љубављу опчињава срца малишана, младића и девојака. Он нам је и отац, и брат, и син. На питање ко је први српски просветитељ – одговор је Свети Сава. Ко први српски архиепископ – Свети Сава. Ко први српски дипломата – опет Свети Сава. Ко први српски писац и преводилац – Свети Сава. Ко је први српски законодавац и правник – опет Свети Сава. Свети Сава је и први српски лекар. Он је изградио прве манастире, цркве и болнице. Охристовио је српску историју, просветио народ и утврдио га у вери. Његов дух и даље Србијом влада и владаће док је света и века. Савине речи које упућује студеничком Игуману Иринеју, упућене су генерацијама и генерацијама Срба и важе и до дана данашњег:

„А били смо најпре у недоумици! Исток је мислио да смо запад, а запад да смо исток. Неки од нас су погрешно схватили наше место у овом сукобу струја па су викали: Ми нисмо ни једна ни друга струја; А неки да смо ми искључиво једна или друга! А ми смо Срби, кажем ти Иринеју, судбином предодређени да будемо исток на западу и запад на истоку, и да признајемо изнад себе само небески Јерусалим. А на земљи – никога!“⁵

¹ Др. Радомир Поповић, Српска Црква у историји, Хришћанска мисао,
Београд 1997, стр. 5
² Исто, стр. 7,8
³ Исто, стр. 7-21
⁴ Др. Предраг Пузовић, Култ Светог Саве, Историја СПЦ, Богословски Факултет СПЦ, Београд 2003, стр. 23
⁵ www.crkva.org.yu

Бобан Петковић