Патријарх Павле о светом Владици Николају

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Никада се у таквој судбинској озбиљности не поставља пред човека питање о смислу и циљу живота као онда кад се сусретне са смрћу кога свога сродника, пријатеља или познаника. А смрт је од почетка од првог братоубиства па до дана данашњега, постојала и постоји. Свети Василије Велики каже стога да су о томе питању циља и смисла живота расправљали и стари грчки мудраци, али се у томе нису слагали, те су једни сматрали да је циљ живота уживање, други стицање блага, новца и онога што благо пружа човеку; трећи стицање славе, било научне, уметничке или какве друге; четврти власти и моћи у овом свету и тако редом. Ми, пак, као хришћани, каже Свети Василије Велики, сматрамо и верујемо да је циљ људског живота достизање онога блаженога живота у непролазном Царству Небеском. Сви свети не само да су знали ту науку, него су је испуњавали и својим животом показали и нама и до краја света ће показивати свим људима, који је пут да се постигне тај циљ – блажени живот у непролазном Царству Небеском. Знали су по науци Светог апостола Павла, да смо ми људи сарадници Божји, да имамо то високо звање и у делу одржања свога живота и у делу свога спасења а и у помоћи за спасење ближних. Још су знали и за речи Господње да оне таланте које им је Господ даровао умноже на добро опште и своје лично. Све те особине красиле су свете до дана данашњега. У том броју свакако је и наш велики Владика Николај, чије је тело, ево сада после толико година, пренето у своју земљу да у њој почива до дана Страшнога Суда.

Владика Николај је цео свој живот провео са свешћу да је сарадник Божји. И, заиста, све његово настојање, сав његов дар као књижевника,као философа, као проповедника, био је у томе циљу и у тој дужности. А Бог га је обдарио и даровао му, сматрам, не пет него десет талената, а он их је умножио неуморним трудом и добио других десет. Зато у њему имамо увек узор и углед, како и ми – према снагама, према даровима које нам је Бог дао, треба да се потрудимо да их умножимо. Данас нас он одавде упућује, опомиње, саветује и поручује:

«Једно вас само молим, браћо драга: Прекратите бесконачне распре међу собом. Довољно се сатиру ваши нерви у ово, злом оптерећено време – зар хоћете да их сасавим сатрете злом вољом једни против других? Сваки од вас има свој крст ђивота. Старајте се да олакшате један другоме тај крст, а не да га још више отежате. Живот је кратак а кајање дуго. Ја сам гледао многе људе на самртној постељи и слушао њихове исповести. никад и нико од њих није се покајао што је живео у слози и љубави са својим суседом, него што је живео у неслози и мржњи. А самртни час, браћо, чека свакога од нас.

Зато, молим и опомињем браћу свештенике да живе у међусобној слози и љубави као браћа духовна и верне слуге Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа. Ја сам живео дуго у свету и знам да од међусобних односа свештенослужитеља зависи успех њихове службе много више него од безбројних личних напора. Такође, молим народне вође и прваке да непрестано мисле о својој одговорности за народ пред Богом. Њихова је дужност да стварају у народу мир, а не распру. И њихова је дужност света дужност, да савесно рукују народном имовином. А ово вам говорим не напамет и не отприлике… но као један који је погледао у очи страшном моралном закону у васиони и који је видео како свршавају свој живот проневеритељи народне имовине и народног поверења.

Још молим новинаре наше… да се старају да зидају душу и карактер нашег народа обазривим и мудрим писањем. Морална одговорност модерног новинара није ништа мања од моралне одговорности свештеника и учитеља. И још је већа, јер је његов утицај шири. Један безобзиран новинар у стању је да распне душу народну на крст греха и злочина, као што један свестан новинар опет у стању да је васкрсне…

И, најзад, све вас молим, браћо и сестре, да не клонете духом у вери у Бога и да не малакшете у нади у Христа. У тој вери нади, ваши претци нису клонули нити малаксали ни под тешком топузином турском, не клоните ни ви под тешким бременом садашњих невоља.»

Да захвалимо, браћо и сестре, Богу што нам је даровао у тешким временима људе који су били дорасли тим временима. И да га замолимо да има у виду и помогне и нама, данас, молитвама Светог Саве и свију светих, и пре њега и после њега, и да замолимо блажено упокојеног Владику Николаја да се моли Богу за нас и за све добронамерне људе, да мир и слога братска и хришћанска завлада и у нашој земљи и у целом свету, да би се увек као људи, никад као нељуди, владали у животу своме, онако како Бог жели и како Он заповеда. Да, кад изађемо пред Њега, призна нас као своје и призна за своје. И да нас претци наши свети познају као своје и признају за своје.