О циљу живота

БОГ ЈЕ ЖИВОТ, БОГ ЈЕ ЉУБАВ, БОГ ЈЕ МИР, БОГ ЈЕ РАДОСТ

Опростите ми уколико понеки пут у току вечерашње беседе скренем са теме. Сами видите какав је наш живот овде на земаљској кугли. Ми Хришћани желимо спасење како себи, тако и својим ближњима и чезнемо за савршенством. Они који нису религиозни желе да постигну савршенство у материјалној сфери живота. Ја сам од ране младости пошао да послужим Господу. Био сам слабог здравља, па сам мислио да ово мало кратког живота проведем онако како то Господ тражи. Хвала Богу што ме је од самог почетка упутио код оних трудбеника, Руса, у манастир Миљково. У манастиру су већином били избеглице, Руси, монаси, а међу њима било је и светих људи; и пошто сам био још дете, све што су ми казивали ја сам прихватао. Целога живота мучила ме мисао о циљу овога живота, питао сам се чему води овај живот, да ли је то што се човек труди да постигне материјална богатства, да једе и да пије, да ли је то све? Хвала Богу, у житију Светог Серафима Саровског, Светитељ објашњава да је циљ нашега живота враћање у наручје своме Оцу Небеском, да би ми, људи на земљи, били као што су на небу анђели, руковођени Духом Светим.

Пошто смо ми деца палих родитеља, много нам је лакше да скренемо са правог пута, него ли да се одрекнемо многих негативних поступака које смо у току живота, у породичном кругу стекли. Иако смо ми копија наших родитеља, који нису били савршени ни способни да нам пруже оно најлепше, него смо ми од родитеља и после, касније кроз живот, многе неправде видели и доживели, многе болове срца. Зато сви ми тежимо савршенству, и свима нам је жеља да откријемо шта је циљ овога живота. Ми то откривамо постепено, као што кажу Свети Оци: „Вера у нама постепено расте.“ Један од Светих Отаца и сам каже: „Ова моја вера, сад кад сам у годинама, према вери коју сам имао као млад, оно у младости била је просто невера.“ Наша вера постепено расте и кад се учврсти у Господу она је силна и моћна.

Сад се у свету много што шта дешава. Много смо чули о протестантима. Они су отпали од Западне цркве, а са Источном црквом се нису никад ујединили, и увели су много новотарија у своју веру. Протестанти се труде и моле, развили су мисионарство тако јако, чак јаче од Католичке цркве, али они нису свесни, нити знају, да су под руководством духова под небом. Сви они које протестанти приведу у Хришћанство су аутоматски укључени у негативну енергију и под влашћу су многих духова.

Апостол Павле каже, ти кажеш да верујеш, ајде покажи своју веру од својих дела. И сатана верује па дрхће, али се противи. Противи се сваком добру. Многи овде на земаљској кугли сматрају себе невернима, али кад боље размислимо о нама самима видимо да не постоји ни једно разумно биће на земаљској кугли, које не чезне срцем за животом и за апсолутном љубављу. Апсолутна љубав се не мења, она траје довека. Ми свим срцем чезнемо за апсолутним добром, за апсолутним миром, уствари ми свим срцем чезнемо за Богом. Бог је живот, Бог је љубав, Бог је мир, Бог је радост. Ми срцем чезнемо за Богом, а мислима се противимо Богу. Сатана верује, па дрхће, али се противи. Исто тако безбожник није безбожник, него је противник. Дакле, ми срцем чезнемо за Богом, али му се противимо. Наше противљење неће нашкодити Богу, јер Он је Свемогући, али хоће нашкодити нама самима.