О противљењу вољи божијој

Реците ми Старче, зашто се упркос великој љубави коју имамо за Господа и за врлински живот ипак противимо, супротстављамо вољи Његовој, као што сте рекли на почетку своје беседе.

Дете, живот овде на земљи је непрекидна физичка и умна борба. Рат је прво мислени, па кад више не можемо мислима, онда се обрачунавамо међу собом. Ми смо у таквом стању на земљи и мислимо да се ми боримо за веру. Ми као јединке ништа не можемо да учинимо за веру, него само ако се ујединимо у једно, онда је то снага и моћ. Ми смо дужни да се боримо, јер смо деца падших родитеља и наши непријатељи, мислене силе, нас стално одводе са правог пута. Непријатељ још малу децу учи да се противе родитељима. Зна непријатељ добро да ће, ако се још као деца противе, лако управљати са њима целог живота и биће његови.

Недавно су ми дошли мајка и отац са својом девојчицом од десет, највише дванаест година. Кажу они детету да ми исприча шта јој се дешава. Она каже: „Ја волим свога тату и своју маму, јер они мене много воле. Ја њих много волим, али не знам што ми у главу стално долази мисао да се противим мами и тати, да их не слушам, иако то нећу да радим. Ја хоћу да слушам и маму и тату, али немам мира.“ Видите шта раде духови под небом! Зато се стално боримо да ојачамо нашу веру, а силе под небом стално узнемиравају наше мисли. Једног је подвижника дванаест година морила мисао да нема Бога. Подвижник који се у самоћи подвизавао па га ипак мучила таква мисао. И читавих дванаест година борио се са духовима, али Господ је знао да је било потребно да се тако допушта на њега и да га мисли нападају дању и ноћу. Због свега тога је рат и борба између добра и зла. Ми желимо да будемо добри, а духови под небом не желе да ми имамо ни једну добру особину, него само негативе особине. Ето, због тога ми ратујемо. Ми сами не можемо да ратујемо. Господ је наш Ратник, наш Заштитник, јер ми сами можемо само искрено потражити помоћ од Господа, па ће нам Господ помоћи.

Једном када сам био у тешком стању, прикаже ми се призор и каже ми Спаситељ да припаднем Његовој Пресветој Мајци, јер је Она Заштитница и Покровитељ монаха. Због тога морамо да ратујемо, због тога је мислени рат. Наш мислени рат није у телу и крви, него са духовима под небом. Апостол Павле каже: „Добар рат изратовах, веру сачувах.“ Због тога ми морамо непрестано припадати Господу и Пресветој Мајци. Морамо да молимо Господа да нас удостоји да и ми Њега љубимо, тако као што је Пресвета Мајка љубила анђеле и Свете. Јер Господ је моћан и силан да нам у томе помогне, да нас таквима учини. Он и жели да нас има такве и да останемо во вијеки вијекова и кроза сва времена у вечности у Његовој љубави и загрљ ју. Зато и теби желим, душо, тако да се молиш Господу, да те Господ удостоји да Га љубиш тако силно као Пресвета Мајка анђеле и светитеље. Онда ћеш осетити мир и тишину у срцу, јер поклањаш срце ономе Који је бесконачан, Који може да пружи бесконачну љубав, бесконачан мир.

О РОДИТЕЉСКОМ БЛАГОСЛОВУ

Можете ли нам рећи нешто више о томе зашто не треба ићи у манастир без благослова родитеља?

Родитељи су власници над својом децом, и имају велику власт над њима. Они могу своју децу предати или Богу или ђаволу. Ја сам се зачудио кад сам схватио колику власт имају родитељи над децом, невероватну власт. He само родитељи над децом, него и муж над женом има велику власт. У Београд ми је 1943. дошла једна богомољка и донела неке ствари за манастир и тражила од мене да се ја молим за једну породицу. Муж и жена из те породице су имали двоје деце, девојчицу од девет година, која је била паралисана и сина који је био трговац код једне чувене београдске породице. Када сам се искрено почео молити за ту жену и њених двоје деце, имао сам толико невоља и искушења. Ни мира ни спокоја нисам имао. Отишао сам код свог духовника да се исповедим и кажем да кад год се молим за ту породицу, немам мира ни спокоја. Он мени каже: „Моли се, моли ти за њих.“ Ја сам наставио да се молим, али и даље нисам имао ни мира ни спокоја. Дође та богомољка поново у манастир и ја је замолим да каже нешто више о тој жени и њеној деци. Она ми је испричала да је ова жена била удата за једног Јеврејина у Битољу. Добила је са њим мушко дете које су након средње школе послали да се школује за трговца у једну богату, београдску, трговачку породицу. Они су сматрали да ће се боље школовати за трговца у тој породици. Син је примљен и мајка га је често обилазила. После неког времена и она се запослила код истог трговца да одржава чистоћу у магази. Кад се вратила кући мужу je рекла да je одлучила да га напусти и да не може више с њим да живи. Она тада није знала да је са мужем опет остала у другом стању. Он ју је преклињао да остане, јер су све ово време живели у слози, без расправа. Она је била Хришћанка, крстила је прво дете и требало је да крсти и ово друго. Све што су она и муж у животу радили, радили су због деце. Сада више није хтела ништа, већ само хоће да оде. Он већ ожалошћен, када је схватио колико је тврдоглава, пустио је да оде. Након тога она је отишла у Београд и радила је ту у београдској продавници. Ја сам у Београд ишао ту где она ради, да причестим то њено друго дете. Девојчица није баш ни здрава умом, а не може ни рукама ни ногама. Све што јој је муж казао, све се обистинило. После ја размишљам, како то да муж над женом има толику власт и онда видим кад Господ каже нашој праматери Еви: „Зато што си послушала змију, зато ће од сада воља твоја бити под влашћу твога мужа.“ Онда сам схватио да наше мајке, кад не послушају очеве (мужеве), стварају пакао у кући. Видите шта чини непослушност. Родитељи имају велику власт над децом, али и муж над женом, јер је њезина воља потчињена мужу. Ето, много шта нисмо знали и Господ нам открива, и сад нам остаје још да се потрудимо да будемо добри.

„Свети Оци кажу: Сеј љубав па ћеш љубав жњети. Сеј мир па ћеш мир жњети. Немогуће је да стекнемо мир ако смо пуни зависти и злобе.“

Преузето са : tadej_kakve-su-ti-misli-takav-ti-je-i-zivot.pdf (wordpress.com)