О глобализму

Запањујућа је чињеница да се у посмртној заоставштвини  Светог Николаја Жичког, у једној од његових бележница, налази реченица: «Globalism, globalists, oneworlders: ГЛОБАЛИЗАМ, ГЛОБАЛИСТИ, ЈЕДНОСВЕТАШИ – КАКВА ЈЕ РАЗЛИКА ОД КОМУНИСТА?»

Жетве Господње

Увод

У наше време извесне силе овога света грозничаво раде да завладају целим светом, да задобију васцели свет. Те силе не би тако радиле када би озбиљно узеле речи Христа Спаситеља: „Шта користи човијеку да сав свијет задобије а душу своју изгуби?“ /Мат. 16, 26/. Али баш небрижност о својој души и створила је бригу и крвави труд тих сила на задобијању власти над целим светом. Брига пак о души, о крајњем спасењу сваког човека појединачно, потиснута је у задњи план и остављена простим „младенцима“, то јест нечујно и невеличавој маси простога народа. /Мат. 11, 25/. А с потискивањем бриге о души, потиснут је и сам Христос. С потискивањем Христа у позадину потиснуто је и царство небесно као врховни циљ људског живота, а на месту тога циља, Богом одређеног и објављеног, уздигнути су земаљски циљеви, прво политичко економски па онда културно социјални, и тако звани хумани. Другим речима: место Раја небесног, обећаног изгнаним и заслужним, истакнут је рај земаљски за сва људска бића, /наравно, ако то икад лично доживе/ без икакве разлике и квалификације.

По плану тих властољубивих сила треба да се изведе уравнање и уједначење свих људских бића на земљи. А то уравнање и уједначење не односи се само на хлеб него и на дух, и не само на политичка права и културу него и на веру и морал. Па како се „неисказано богатство Христово“ /Ефес. 3, 8/ у погледу истине и духа не даде изједначити са сиромаштвом других земаљских вера и философија, то се од стране оних сила бомбардује Христос са страшном жестином, било јавно и отворено, било прикривено и лукаво. „Возстани Господи да не преобладајет человјег. /Псалм. 9,19/.

При оваком стању ствари није чудо што су се неки хришћани тешко забринули за будућност своје свете вере, док су опет други постали равнодушни према Христу, Његовој цркви и својој сопственој души. А најслабији међу њима, под утицајем силовите лажне пропаганде, почели су се приклањати мишљењу, да Христос припада прошлости, да је побеђен од свијета, и да у „новом добу“ двадесетог века не остаје човеку друго него да се склони под тобож сигурнији кров, било науке или прогреса, културе, технике, демократије, хуманости, или неке друге модерне идеје, покрета или организације. „Колико само да се безболније и удобније проживи кратки век на земљи!“ Тако говоре кратковиди, устрашени и преварени.

Брижни пастири свих хришћанских цркава писали су књиге о овом предмету, и непрестано пишу, и непрекидно говоре са предикаоница или преко радија. Са безбројним детаљима указују они на опасност, у коју је доведено Хришћанство наших дана. Са похвалном ревношћу они су успели да преставе у јарким, али мрачним бојама, болест света уопште а хришћанских народа на по се, тако да би ми имали мало или нимало да додамо њиховој дијагнози. Нити би осећали потребу да и ми узимамо перо и о томе пишемо.

Али нас друга једна невоља нагони да пишемо. То је широки компромис који многи баш од ових брижних пастора, са множином других чланова Цркве, праве између Хришћанства и „духа овога времена“, који извесно није Свети Дух Божији. Свесно или несвесно они стављају не свет у служби Христу него Христа у служби света, тј. савремених идеја и стремљења, у које спадају: радње на брзом остварењу среће људи овде на земљи, на свеопштем миру, наметнутом споља, на распрострањењу светске науке и културе, чак и на организовању једнога Света, једног Светског Парламента, или Светске Диктатуре, једне Светске Војске или Полиције за одржање и одбрану мира, па чак и остварењу рајског братства међу свима људима, без обзира да ли сви људи признају једног заједничког Оца небеског или не, у супротности са одлучном изјавом јеванђелиста, најближег Христу. /I Јов. 2, 22-23/.

Оваквим компромисима негира се апсолутност Христовој вери, ствара се забуна у душама хришћанског народа. Гаси се пламен одушевљења, и раслабљава морал верних. Помрачава се визија царства небеснога, које „није од овога свијета“, /Јован, 18, 36/ и народи се заслепљују лажним представама о једном универзалном царству од овога света. Ко нема снаге да се диже у висину, тај се пружа у ширину. И ко не може да нађе што жели у квалитету, тражи га у квантитету. Тако и онај коме је тескобно са Христом у колиби, чини све да Христу постане тескобно у својој палати. И овај ко није нашао мира у самом себи, или у свом дому, или у свом малом народу, зар ће га наћи у крајњим димензијама физичког света? Тим пре што је смрт свакога од нас близу а Судија пред вратима.

Ето због оваквих ревнитеља, који ревнују „али не по разуму“, ми се латисмо пера, да им, с Божјом помоћи, изложимо, каква је од старине до данас вера Православне Цркве о апсолутности и сведовољности Христовој за спасење људи. Да изређамо бар неколике победе које је Христос кроз деветнаест; векова до сада однео над светом, и незадржано односи. Да покажемо, да Христос не само није застарео, него да свет стари, а Он је увек „исти јуче и данас и на век века“. /Јев. 13, 8/. Вечито млад и вечито победоносан. Његове победе ми смо назвали Жетве Господње сходно јеванђелским параболама о њиви, семену и жетви.