Најлепше беседе о свету, души, тајнама

КРАЈЊЕ СМИРЕЊЕ – ИДЕАЛ ХРИШЋАНСКОГ ЖИВОТА

„Свети Оци кажу – идеал хришћанског живота није чињење чуда, исцељење болних, нити васкрсење мртвих, већ крајње смирење.“

У лето 1991. године причао је Старац Тадеј са двојицом београдских студената који су тај разговор снимили. Један од њих је рекао: – Опростите оче, да ли бисте благословили да Ваше речи снимим, па да се после крепимо душевно? – Па не, шта вреди, моје речи нису… (не чује се добро) не вреди, одговорио је. Ви долазите са проблемима ја имам много проблема, па нас Господ теши. Ја се пожалим вама, ви се пожалите мени и после је добро… Господ утеши! Тада је тој двојици студената и онима који су још ту били говорио, можда најлепше што смо чули, о садашњем стању земље, о положају човека на планети, о његовом положају у односу на време и вечност, у односу на Бога.

ОКРУЖЕНИ СМО ТАЈНАМА

Људи мисле да су нешто, али човек је ништа. Владика Николај каже: „Шта је човек? Једна врећа смрдљивог меса и ништа више.“ Ништа. Усијана глава. Нема појма да је он труба. Да је он оруђе у рукама поганштине (падших духова). Господ што хоће чини са нама, али дао нам је делокруг, да можемо да размишљамо и да се определимо да ли желимо добро или не. Духови су пали пре него што је човек створен. Много векова раније. Нису сви духови сачували свој положај. Човек је круна стварања. Створен је последњи од свега што је створено. Створен је да буде господар материјалног света, да му све буде подчињено… Материјални свет, космос, није био у оваквом стању. To је после пада добило грубоћу и трулежност. И ако је грубоћа и трулежност, опет има своју лепоту… Да… Наши прародитељи су били бесмртни. Нису зависили од времена и простора као што ми сада зависимо. Видите, кретали су се као што се крећу мисли… После пада поремећено је све.

Бог, будући сав Љубав, знао је да сва створена разумна бића неће моћи да сачувају свој положај и дао је време од Стварања света до Страшнога Суда, време да разумна бића дођу себи, да се врате у наручје своме Родитељу. Да се укључе у Апсолутно Добро, у Апсолутну Љубав… Али ето, људима омиље више зло него добро. Падша природа! Лакше је да помисле зло него добро. Али кад човек помисли зло нема мира ни покоја од тих мисли. Како је наш пад велики! Чудо једно. Страшно. Да не можемо да дођемо себи, нити можемо да учинимо штогод сами од себе. Ми уопште немамо појма како нас тиранишу мисаоно умне силе (падши духови). Мислимо да су то наше мисли. Мучи нас завист, злоба, мржња. To је тиранија над тиранијама. Неће душа то али не може да се ослободи. Од малена се навикава па је то ухватило велики, дубок корен. Сада треба то избацити из себе.

Треба да се претвориш у љубав. Да будеш апсолутно миран, тих. Није лако, видиш колико је пад човеков страшан пад? Човек не може сам без помоћи Божије. Мисли да нешто зна. Усијана глава. Све му се открива из вечности. Свуда је тајна Божија. Ми смо окружени тајнама. За себе смо огромна тајна. He знамо шта смо? Одакле смо дошли? Куда идемо? Какво је то биће које размишља, креће се и нешто прича што зна. Нешто чуо од неког, размишља, дошло му на ум. Ствара нешто, ни сам не зна како. Каква је то у њему тајна? Како то у њему унутрашњи органи раде без његове воље, и то савршено? А он све својим мислима поремети.