Житије Светог Владике Николаја

Николај је угледао овај Божји свет у зору 23. децембра (по старом календару) 1880. године, на Туциндан и на празник Светог Наума Охридског. Родио се у маленом али «Божјем селу Лелићу», како га је сам назвао, недалеко од Ваљева, на падинама планине Повлена. Његови родитељи, Драгомир и Катарина, беху прости земљорадници, али добри и поштени људи и побожни хришћани, нарочито мајка. Ускоро по рођењу они своје прво по реду али слабашно чедо просвећују светим крштењем давши му име Никола. Крштење је обавио познати поп Андрија у манастиру Ћелијама, тадашњем парохијском храму села Лелића.

У дому својих родитеља у друштву са осталом децом (било их је деветоро, али су остала деца умрла и изгинула у рату, па је на крају остао само Никола), мали Никола је јачао телом и духом, примајући од своје побожне и свете мајке прве појмове о Богу и вери православној. Често га је она водила за ручицу у манстир Ћејиле, удаљен од њихове куће четири-пет километара на молитву и причешће. Ти први утисци о Богу, Божјем храму и молитви, које је он жудно упијао са усана своје мајке, урезали су се неизбрисиво у младу детињу душу.

Своје образовање мали Никола отпочео је у Манстиру Ћелијама, где га је отац одвео да се описмени макар толико «да зна читати позиве од власти и на њих одговарати» па да га онда задржи на селу као хранитеља и «школованог» човека. Но Божје Провиђење је имало други и несумљиво бољи план о малом Николи. То као да је и Никола пројављивао, показујући још од првих дана своју изузетну даровитост и ревност у учењу. Остало је предање да је Никола за време школског одмора, док су се друга деца играла и предавала несташлуцима, повлачио се у скривени кутак манастирске звонаре и тамо «одмор» проводио у приљежном читању молитви.

Његову изузетну ревност и даровитост запазио је његов учитељ Михајло Стопаревић и препоручио му наставак школовања у ваљевској гимназији, где се Никола показао убедљиво најбољи ђак, иако је, да би се школовао, служио у варошким кућама, као и већина ђака у то време.

По завршетку шестог разреда гимназије, Никола је конкурисао у војну академију, али га је лекарска комисија одбила, јер је био «ситан» и није имао довољан обим груди. Свакако да је и то било дело Промисла Божјег, који је Николу упућивао другим путем – да буде војник Небеснога Цара, а не земаљскога. Јер одмах по одбијању ове комисије, Никола подноси документа за београдску Богословију, где буде и примљен, иако опет не без тешкоћа, наводно због слабог слуха за певање.

Као ученик Богословије био је ненадмашан кроз своје школовање, његово истицање у наукама било је резултат како од Бога дане му природне интелигенције, тако и његовог истрајног и систематског труда и рада. Знао је колики је грех закопати Божији таленат у земљу, те се неуморно трудио да дати му таленат умножи што је могуће више. У своме школском учењу није се држао само скрипти и уџбеника, него је читао и многа друга дела од уопште образовног и светског културног значаја. До своје двадесетичетврте године већ је био прочитао дела Његоша, Шекспира, Гетеа, Волтера, Виктора Игоа, Ничеа, Маркса, Пушкина, Толстоја, Достојевског и других. Посебно је у Богословији био запажен својим оргиналним мислима о Његошу, кога је као песника и мислиоца волео и још у ваљевској гимназији добро простудирао. Својим говорничким даром млади Николај задивио је и своје колеге ученике и своје професоре у Београдској Богословији. Нарочито својим говором на матурском опроштајном ручку у манастиру Раковици 1902. године.

За време школовања у Београду Никола је тешко живео и, због становања у мемљивом стану и слабе исхране, добио је шкрофуле, од којих је годинама патио. По завршетку Богословије, учитељевао је краће време у селима Драчићу и Лесковицама више Ваљева, где је изблиза упознао живот и душевно расположење нашег српског сељака и где се спријатељио са свештеником Савом Поповићем, избеглим из Црне Горе, са којим је ишао по народу и помагао му у парохијским пословима. Летње распусте Никола је по савету лекара, проводио на мору тако да је тада упознао и са љубављу описао живот Бокеља, Црногораца и Далматинаца. Већ у Богословији помагао је познатом проти Алекси Илићу у уређивању листа «Хришћански весник», у коме је и неколико година објављивао своје прве дописе и радове.

После тога Никола буде изабран од стране Цркве да са другим питомцима, државним стипендистима, пође на даље школовање у Русију или Европу. Он изабере тада рађе студирање у Европи, на Старокатоличком факулету у Берну, а затим је прошао студирајући и Немачку, Енглеску и Швајцарску, а нешто касније и Русију. Свуда је жедно сабирао знање и тако стекао најшире и најбоље образовање свога времена. Духом својим он се надносио и над тајанственом мудрошћу далеког истока, урањао у свештене и философске књиге древне Индије. Све сабрано знање из многих извора сажео је и прерадио у себе. У својој дубокој и мисаоној души и онда, са својственом му оргиналношћу, износио на јавност и предавао другима. Отуда и најмањи његов спис, свака његова усмена и писмена реч, открива необично ретку ерудицију и мисаоност. Такву богату ризницу знања и мудрости могао је да сабере и оргинално изрази само један заиста генијалан ум и памћење.

Своје студије у Берну Николај је, у својој двадесетосмој години, крунисао докторатом из теологије, одбранивши дисертацију под насловом «Вера у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске Цркве». Може се рећи да је сав његов потоњи живот пролазио у знаку крста и Васкрсења Христовог. Следећу 1909. годину Никола је провео у Оксфорду, где је припремио докторат из философије и затим га у Женеви, на француском и обрадио («Философија Берклија»).

Вративши се из Европе Николај се у јесен 1909., тешко разболи од дизентерије. У болници је лежао око шест недеља, али је тада говорио: «Ако је моја служба Господу потребна, Он ће ме спасити». Тада је себи дао реч да, ако оздрави, замонашиће се и тако служити Богу и своме народу и Цркви. Као већ познати доктор теологије и философије, он се заиста ускоро и монаши у манастиру Раковици и постаје јеромонах Николај (20.12.1909.), стављајући свецелог себе, сво своје знање и способности у службу Богу и своме српском народу.

По повратку са студија требало је, по тадашњем закону, ностифицирати своје дипломе, али како није имао пуну свршену гимназију, морао је полагати седми и осми разред и велику матуру, да би тек онда могао предавати у Богословији. Комисија пред којом је полагао, по речима једног њеног члана, «слушајући његово излагање о Христу, остала је запањена, и нико га ни једне речи више није упитао». Ипак, пре него што је постао суплент у Богословији, упућен је од Митрополита Србије Димитрија у Русију, где је провео годину дана, највише путујући по широкој Русији и упознавајући њен црквени живот, душу руског човека и његове светиње. За то време написао је и своје прво веће дело – студију «Религија Његошева».

Као суплент Богословије Светог Саве у Београду Николај је предавао философију, логику, психологију, историју и стране језике. Но он није могао сав стати и остати у оквирима Богословије. Зидови учионице били су тесни за њега. Он зато почиње да пише, говори и објављјује. Млади и учени јеромонах почиње са сјајним беседама по београдским и другим црквама широм Србије, па онда држи и предавања на Коларчевом универзитету и другим местима. Говорио је углавном на теме из живота али на начин не виђен до тада и зато потресајући интелигенцију тадашње Србије. Истовремено Николај објављује у црквеним и књижевним часописима своје чланке, беседе и студије: О Његошу. о Ничеу и Достојевском, и на друге философско-теолошке теме.

Својим снажним религизно-црквеним и националним иступима у јавном животу ондашње демократске и слободарске Србије, Николај је изазвао поштовање и дивљење код многих, али није већ тада био ни без непријатеља и завидника. Не само цела Србија и Београд, него и остали југословенски крајеви говорили су тада о младом јеромонаху и ученом беседнику Николају. Тако је године 1912. позван у Сарајево на прославу листа «Просвета» где је одушевио босанско-херцеговачку омладину и упознао се са највиђенијим представницима тамошњих поробљених Срба: Ћоровићем, Дучићем, Шантићем, Грђићем, Љубибратићем и другим. Познате су тада његове речи да су «својом великом љубављу и великим срцем Срби Босанци анектирали Србију Босни», што је у ери аустријске анексије било изазовно, па је при повратку у Београд скинут са воза у Земуну и задржан неколико дана. Исте аустријске власти нису му дозволиле да следеће године отпутује у Загреб и говори на тамошњој прослави Његоша, но његова је беседа ипак у Загреб доспела и била прочитана. Како тврди Дедијер (у делу «Сарајевски атентат»), на Николајевим «Беседама под гором» Младобосанци су се заклињали као над Јеванђељем.

Народни рад Николајев наставља се још више кад ускоро малена Србија ступи на голготски пут ратова за ослобођење и уједињење српског и осталих југословенских народа. У судбоносним данима ратова од 1912. до 1918. године Николај живо и активно учествује. Он не само да будним оком и душом прати развој догађаја, на бојишту и у позадини, држи одговарајуће беседе и крепи и теши народ у надчовечанским борбама и ратним страдањима, него и сам лично у свему томе учествује као добровољац и помоћник пострадалима у рату, у болестима и сиромаштини (своју је плату уступио држави све док рат траје). Његови тадашњи говори (беседе «Изнад греха и смрти») могу се поредити са Перикловим говорима у древној Хелади, говореним у славу палих за отаџбину.

Николај је живо и активно учествовао и у тадашњем црквеном животу. Мада је имао не мало критичких примедби на рад и понашање извесних црквених људи. Његова је, међутим критика била позитивна (он се убрзо разишао са протом Алексом из «Хришћанског весника» због негативних погледа овога на стање у српској цркви) и таква је остала до краја живота. Пророчки дух овог апаостола и пастира надилазио је високо своје противнике и завидљивце, без којих истина није био до краја живота па ни данас. Међутим Николај је увек радо и лако праштао.

Априла месеца 1915.године Српска влада је упутила Николаја из Ниша у Америку и Енглеску (где је остао до краја 1919.године). У циљу рада на националној ствари српској и југословенској. Са својственом му мудрошћу и речитошћу, користећи и своје знање језика и популарност. Николај је својим западним савезницима приказао Голготу Србије, говорећи и о манама српског народа, које је Аустроугарска прораганда преувеличавала, али и о врлинама српске душе, које су непријатељи прикривали. Он је по Америци и затим Енглеској, држао бројна предавања: У црквама, универзитетима, хотелима, и по другим установама, борећи се на тај начин за спас и уједињење Срба и Јужнословенских народа. Већ августа 1915.године он је на великом збору у Чикагу објединио и придобио за југословенску ствар (програм Југословенског одбора) велики број народа и свештенства, и то не само православног него и римокатоличког, унијатског и протестантског, који су тада јавно изразили жељу за ослобођењем и уједињењем са Србијом. Велики број добровољаца из Америке отишао је тада на Солунски фронт, тако да заиста није неосновано оно изнето мишљење (од енглеског начелника армије) да је «Отац Николај био трећа армија» за српску и југословенску ствар, јер је његов допринос тада заиста био велики. Николај је у ово време износио и идеју о уједињењу свих Хришћанских цркава, и од тада се он посебно спријатељио са Англиканском и Епископалном црквом. Такође је у то време помагао и групу наших студената у Оксфорду, где је једно време и предавао.

По завршетку рата док је још био у Енглеској изабран је (12/25. марта 1919.) за епископа Жичког, одакле је убрзо, крајем 1920. премештен на Охридску епископију. Тих година слан је у многе црквене и народне мисије: у Атину и Цариград, у Свету гору, у Енглеску и Америку где је свуда имао веома плодну делатност о чему постоје безбројни документи и сведоци. Николај је учествовао и на конференцијама за мир на екуменским црквеним сусретима и скуповима, на конференцијама Хришћанске заједнице младих у свету, на свеправославним консултацијама.

Нарочито треба истаћи Николајев пастирски духовни рад у Охриду и Битољу, а затим и у Жичи где ће бити враћен 1934. године по жељи Архијерејског сабора и народа. Тек као епископ Охридски и Жички, Николај развија своју пуну и праву делатност у свим правцима црквеног и народног живота, не занемарујући притом ни свој богословско-књижевни рад. Он је такође много допринео и уједињењу наших помесних црквених јединица на територији новостворене државе (од које често није имао ни разумевања ни нарочите подршке).

Посебно је на владику Николаја деловао древни Охрид колевка словенске писмености и културе на Балкану – «овај свештени град, са својом великом плодотворном прошлошћу и доста скученом садашношћу», како је сам владика говорио. На Николаја је већ била извршила добар утицај православна Русија са својим светињама и светим подвижницима. Сада је тај утицај наставио и употпунио побожни Охрид и суседна му Света гора, коју је Деда-владика сваког лета редовно посећивао. Света Гора и дела Светих Отаца, која је у ово време Николај нарочито много читао и проучавао, извршили су на њега последњи и трајни православни утицај. Може се с правом рећи да се управо овде и сада у Николају десила дубока и коренита унутрашња промена, која се од тада изржавала и видљиво и била је непосредно запажена од простих и побожних људи. Овај се духовни прелом огледао и споља у свему: у Николајевом говору, понашању, чак и одевању. Раније млади јеромонах др. Николај Велимировић настојао је да око себе све импресионира, привуче и очара. Обучен у блиставу мантију, неговане косе и понашања, речит и раскошан у говорништву то је био Николај из «преоохридског» периода. Таквога га видимо у «Речима о Свечовеку», једној од ретко умних и дубоких књига новијег Српства, али махом само мисаоној и философској, но још увек недовољно духовној и православној, каква су његова дела из Охрида и Жиче па надаље (Омилије, Охридски пролог, Мисионарска писма). Такав је и сав његов даљи пастирски и духовни рад са православним народом, богомољцима и монаштвом.

У овом другом периоду свог живота Николај отура од себе и свог народа разне облике туђинштине и површног западњаштва. Њега у целини обузимају и прожимају топле струје Православља, одушевљава га и плени прекрасни и спасоносни лик Христов и црквено-народна делатност Светог Саве. Светска слава му постаје ништавна, људске похвале отужне, претерано негован књижевни израз личи му на празнословље, а светско мудровање на духовно убоштво и просјаштво. Ово не значи да се Владика «упростачио» него да се продуховио и поједноставио.За њега Христове речи: «Ја сам Пут, Истина и Живот» постају све и сја. Он се од свега окреће себи и своме богожедном народу. У њему се збива истински унутрашњи препород, ново рођење и зачетак светог житија. Христос је онај који њега и душе око њега изнова препорађа. Од Николаја генија започиње Николај светитељ. И управо је то било оно што је људе њему привлачило и око њега окупљало и држало. На жалост ни тада Николај није био без честих непријатеља, клеветника и подметача. Но он је и тада као и касније, све то превазилазио својим отвореним и јасним живљењем и делањем пред лицем Божијим и лицем свога народа.

Можда би, без овог охридског и жичког прелома Николај остао само велики и усамљени геније у нашем народу, као бор у планини без премца и такмаца. Никада не би постао народни «Деда-Владика», «Свети Дека» – Нови Српски Златоуст. Златоуст не само по речи и беседништву, него и по делању и пастирствовању, по апостолском и мартирском сведочењу Христа ради. Николај је, као некада Свети Сава полако постајао светла и света савест читавог Српског народа, и за своје и за будућа покољења. Јер, Српски верујући народ је несумљиво примио и усвојио Владику Николаја као свога духовног вођу, као Божијег пророка и светитеља, и нико га из верујуће народне душе и срца неће истиснути ни избрисати. А што се тиче извесних старијих и новијих напада на њега, сам Владика је једном показао како на то треба гледати. Наиме после напада и тешких увреда нанетих му од стране једног епископа, Николаја је у Жичи посетио један новинар «Политике» и замолио га да нешто каже тим поводом. «Епископ Николај ме је дуго гледао, не говорећи ништа. Тај поглед и то ћутање били су ми много јаснији одговор него било која реченица». («Политика» бр. 11344; 29.12 1939).

Из овог периода потичу многа капитална дела Светог владике Николаја, о којима ћемо проговорити касније. Овде треба макар споменути и она друга не мање значајна пастирска, добротворна и опште народна дела Владике Охридског и Жичког, као што су: његов рад са побожним нашим народом и посебно са богомољцима, његово обнављање многих порушених, запуштених или полупразних манастира у Охридско-Битољској и Жичкој епархији, његово обнављање и подизање гробаља,споменика, чесама и других добротворних народних установа и задужбина. Нарочито треба истаћи његов рад са сиромашном децом и ђацима. Остало је и до данас познато њиме основано и до рата подржавано склонилиште и хранилиште за сиромашну и сироту децу, без разлике нација и вера у Битољу – познати Декин «Богдај», који је успешно водила социјална радница Нада Аџић, потоња игуманија у манастиру Враћевшници, мати Ана. (Позната је Владичина дечија песма из «Богдаја»: «Ми смо мали Битољчани/малишани сиротани/кућа нам је баш на крају/у Богдају ка у Рају/, у Богдају/»). Николај је слична дечија хранилишта отворио и у Краљеву, Чачку, Горњем Милановцу и Крагујевцу, у којима је било смештено пред рат око шесто сироте деце.

Николај је из Охрида и Жиче развио и многострану свеправославну и међуцрквену делатност.Тако је учествовао 1930. године на Предсаборној конференцији Православних Цркава у манастиру Ватопеду. Затим је радио на обнови општежитељног начина живота у манастиру Хиландару. Бивао је често на међународним сусретима младих Хришћана у свету и на више екуменских сусрета и конференција у свету. Такође је настојао да одржава добре односе са православном браћом Бугарима и Грцима, као и добре међухришћанске и међуверске односе у предратној Југославији. Нажалост због антиправославне и антисрпске политике Стојадиновићеве владе у старој Југославији, Николај је морао бити умешан и у познату «конкотдатску борбу», наметнуту Српском верујућем народу и цркви од владе и полиције Стојадиновића и Корошеца. Победа у тој борби и рушење Конкордата углавном је било дело Владике Николаја то је имало широког одјека у масама нашег верујућег народа. Николај је уз Патријарха Гаврила имао свој удео и у обарању антинародног пакта владе Цветковић-Мачек, због чега је од народа био поздрављен, а од окупатора Немаца посебно омражен.

Николајеву делатност, његову усмену и писмену реч Српски народ пратио је пажљиво и са љубаљу. Његова су дела читана и умножавана, препричавана и дуго памћена. И данас можете чути у народу доста изрека Николајевих, мноштво поучних речи и анегдота о њему. Како рече Отац Рафаило из Овчара: «Свака му је за Псалтир била». Богатство у Богу-то је оно што је освајало душу Српског човека код Владике. Зато је он и могао да изврши онако грандиозни утицај на наш народ, Јеванђељски утицај који је организму Српске Цркве помагао да издржи тешка времена страдања која су затим дошла. Николајев значај се осетио нарочито после Другог светског рата па све до данас а вероватно ће га бити што даље све више.

Вишеструки плодни рад и утицај Владике Николаја на добробит српског народа и његове Светосавске Цркве прекинуо је пожар Другог светског рата, који је међу првима захватио и нашу Отаџбину и чији смо сведоци многи од нас па и ми као деца. Капитулација старе Југославије затекла је Николаја у манастиру Жичи.Од првих дана окупације владика је као и његова Света Жича делио тешку судбину свога народа, раскомаданог и немилосрдно уништаваног.

Николај је од Немаца ухапшен већ на Петровдан 1941. године и одмах конфиниран у манастир Љубостињу а затим је пребачен у строжи затвор у манастир Војиловицу код Панчева и заточен тамо заједно са Патријархом српским Гаврилом Дожићем, строго контролисани оружаном немачком стражом.У условима заточеништва Владика Николај је страдао више душом него ли телом, проводећи дане и ноћи у сузним и вапајним молитвама Богу за спас свога народа и читавог рода људског. (Сачуван је из тих дана у једној свесци Николајев «Молбени канон и молитва» Пресветој Богородици Војиловичкој, као и касније написане у Бечу јануара 1945. године већ познате «Три молитве у сенци немачких бајонета», забележене на корицама Јеванђеља у Српској Цркви у Бечу).

Немци су 14. Септембра 1944. године Владику Николаја и Патријарха Гаврила спровели из Војиловице у злогласни концетрациони логор Дахау, где су они остали до пред сам крај рата. У Дахау су доживели све страхоте овога пакла на земљи, а о њиховом тадашњем страдању и патњама о трајном нарушењу њиховог здравља сведоче и многи очевидци, а и они сами у својим потоњим казивањима, писменим и усменим. Обојица су коначно ослобођени тек 8. маја 1945. године од стране савезничке 36. америчке дивизије. Неко време после тога бавили су се по западним земљама а затим се Патријарх вратио у земљу на кормило Српске Цркве, док је Николај кренуо тешком и трновитом стазом емиграције, снебивајући се од немила до недрага по белом свету. У срцу и души носио је топлу љубав према своме народу и отаџбини, распињан дубоком носталгијом и жељом да у својој земљи буде сахрањен.

Скоро скрхан душевним и телесним болом Николај је дошао у Америку 1946. године, где је од тада чешће обољевао и врло се често жалио на болове по ногама и леђима, што су биле последице логорских патњи и мучења (о чему нам је лично сведочио један руски јеромонах, који је прислуживао оболелог Владику).

Ипак, и у Америци је Николај смогао снаге за свој мисионарски рад, па је и путовао по пространствима Америке и Канаде, храбрећи малаксале, мирећи завађене и поучавајући Јеванђеској вери и животу многе богоискатељне душе. И православни и други Хришћани у Америци веома су високо ценили његов мисионарски рад, тако да је с правом увршћен у апостоле и мисионаре Новог Континента. Николај је и у Америци наставио своју богословску и списатељску делатност, како на српском тако и на енглеском језику. Из овога периода потичу његова дела: «Касијана», «Земља Недођија», «Жетве Господње», «Диван», и његово последње недовршено дело «Једини Човекољубац». Из Америке је стизао да колико може помогне и нашим манастирима и појединцима у старом крају, шаљући скромне пакете и прилоге, нарочито у црквеним стварима и потребама.

Владика Николај је у Америци повремено предавао: у привременој Српској Богословији у манастиру Светог Саве у Либертвилу, у Њујоркшкој Академији Свети Владимир и у руским Богословијама Свете Тројице у Џорданвилу и Светог Тихона у Саутканину у Пенсилванији. У овој последњој га је и смрт затекла. Упокојио се мирно у Господу рано у недељу на покладе 18. Марта 1956.године. Био је устао са постеље и спремао се молитвом за служење Свете Литургије и тако на молитви је и преминуо прешавши из земаљске у Небесну Цркву да тамо Богу служи вечну небеску Литургију. Из манастира Светог Тихона пренет је затим у манастир Светог Саве у Либертвил и сахрањен крај олтара цркве на јужној страни 27.марта уз присуство великог броја православних Срба и других верника широм Америке. У нашој пак земљи на вест о «Декиној» смрти звонила су звона по многим црквама и манстирма и служени су четрдесетодневни парастоси и помени. Помињем овде на крају и јавно изражену жељу Владике Николаја да буде пренет у своју вољену «домају» и сахрањен «тамо где је и прво буквар учио» то јест у манастир Ћелијама у своме вољеном Лелићу.»

(Живот Светог Владике Николаја, владика Артемије Радосављевић)

Повратак у отаџбину

Жеља Светог Владике да буде пренет у своју отаџбину испуњена је 03. маја 1991.године, када је авион са ковчегом његових моштију слетео на сурчински аеродром а потом пребачен у мали Светосавски храм. Помен је служио Патријарх српски Г. Павле, а бесду одржао тадашњи декан Богословског факултета, данас владика Атанасије Јефтић.

Беседа владике Атанасија

«Добро нам дошао Свети Владико Николаје , на велико мученички Врачар, где је и твој и наш духовни отац Свети Сава спаљен посмртно. Добро дошао у храм Светога Саве,који је васкрсао из пепела спаљеног Савиног тела. Добро дошао да се овде придружиш Светом Сави и Светом новом Исповеднику српском , Патријарху Варнави, који је такође мученички пострадао – само зато што је веровао у крст са три прста и у слободу златну Небеске и Земаљске Србије.

Прелетео си, Свети Владико, из далеке Америке, где си био изгнаник из отаџбине твоје пола века, великомученичко Јадовно, Јасенова, Глину и данас мученичко Борово српско. Дошао си у Београд не мање мученички, из давнина и недавно. Распета је сва твоја Земаљска Србија, од Јадова до Врачара и Косова, и од Борова до Ловћена и Охрида. Кажем и Ловћена,јер је и твој владичански Ловћен, тај кров Српства, раскопан и храм на њему порушен.

Долазиш нам из Небеске Србије духом својим и телом својим да нас поведеш и да нам кажеш, да нас подсетиш, да ми нисмо народ «култа мртвих», како мисле поједине усијане главе а гладна срца. Јер иако стално имамо посла са гробовима и крстовима, са костима и моштима, ми смо пре свега народ култа живих. Доказ си тога управо ти, Свети Владико, и Свети Сава овде на Врачару. Затирали су непријатељи наши и тебе и њега, и физички и духовно, али сте васкрсли обојица, јер је народ ваш, народ васкрсења. Ми смо народ који верује у крст и васкрсење, у живот вечни, а не у смрт; народ који верује у правду и истину, који живи добром, а не злом; народ који живи и страда за крст часни и слободу златну, за њих радо умире, али и васкрсава са њима.

Земаљска Србија без Небеске Србије је мравињак, а Небеска Србија, да није Земаљске Србије, била би кров без темеља, а ти си их спојио и спајаш их обе у једно богочовечанско јединство, онако како их је спајао и твој светосавски и косовски народ у својој историји.

Добро нам дошао, Свети Владико, у мученички народ твој, понижаван, гоњен, затиран и тек помало подизан и усправљен; народ још увек располућен и неослобођен. Духом је слободан твој Српски народ, непорбљен никоме, али још увек распет и још увек му се непријатељи ругају. Ти си дошао да нас осоколиш и у Христу приближиш.

Ми пут твој знамо, пут Богочовека; и гробови наши са христом јачи су од непријатеља наших, јер је из гроба Првомученика и Првоваскрслог Богочовека Христа засијало васкрсење. То је вера наша, којој си нас ти учио и на крају нас и данас долазећи подсећаш.

Нека би нам долазак твог светог тела и твој свети дух са Неба, охристовљени, обожени, били на слогу, на љубав, на правду, на истину, на вечни живот.

Молио си се и данас за нас, као што си се увек молио, заточениче љубостињски и војловички, Мучениче дахауски, Пустињаче охридски, Архипастиру жички и свети Сељаче лелићки. Прибирај нас молитвама твојим ка Христу, сабирај нас и сложи нас, сједињуј и све српске крајеве и све Србе у Земаљској и Небеској Србији; да се тобом у Христу сви Срби сложе, умноже и обоже. Амин, Боже дај.»

5. маја мошти Светог Владике су пренете у манастир Жичу а 12. маја у родно место Лелић, у његову задужбину, цркву Светог Николаја Мирликијског. Тога дана се у Лелићу окупило око тридесетак хиљаде људи. Дошли су да се поклоне свом «Светом Деки», да му захвале за све што је учинио за народ српски, али и да га замоле да пред Престолом Господњим измоли милост за многогрешни и многострадални народ свој. И Свети Владика је многе молбе услишио. Многа чуда догодила су се у Лелићу, али највећа су она невидљива, она која су се догодила у људским душама приликом читања Николајевих дела. Те преобраћене душе хитале су и дан данас хитају у Лелић, да пронађу цркву у којој се налазе мошти Светитеља – Николаја Српског и да му се поклоне и одају захвалност. Тако је Владика Николај почео у народу да се прославља пре званичног уношења у Диптих Светих. Православна Црква не ствара светитеље по својој вољи. Бог пројављује своје угоднике и прославља их, а Црква само озваничава.