Проблем интеграције странаца у Тицину је одувек био присутан. Протеклих година покушавано је са разним програмима, од стране Кантона, али и на Националном нивоу, међутим проблем се није решавао у целости.

Долазе нове генерације, које се школују на територији Швајцарске, али њихове породице имају проблем са адаптацијом и немају утисак да им је Швајцарска отаџбина. Са оваквом реалношћу, колико је могуће да се друга и трећа генерација странаца интегрише у Швајцарско друштво, прихватајући да су део културе и живота Конфедерације? Једноставно питање на које нема одговора.

Живимо у једном стереотипном социјалном миљеу, у коме је странац често непожељан, а у неким ситуацијама је и кривац за поједине социјалне проблеме.
Сигурно да таква реалност не помаже олакшавање интеграције, него напротив пружа се утисак одаљавања и одбацивања. Феномен који се тешко може контролисати, поготово кад је странаца пуно, или како би најкритичнији рекли, превише.

Враћајући се корак у назад, шта прецизно значи интеграција?

Ако би гледали термин у генералном смислу, долазимо до закључка да су “интегрисане” особе које перфектно говоре званични језик и поштују обичаје и традицију места у коме се налазе. Посматрајући из тог угла можемо констатовати да су деца странаца, својим рођењем, и похађањем Швајцарских школа, самим тим аутоматски интегрисани.
Међутим уколико феномен посматрамо мало ближе, морамо да признамо да друга генерација живи у “гету”. Одговорност не лежи ни у држави ни у породицама странаца.
Тешка је ситуација када те већ од основне школе категоришу по томе које презиме носиш: не професори, него остали ученици који чују сваки дан реч “слави” – именица која је често праћена са погрдним придевима. Такви догађаји се манифестују у свакодневном животу странаца, па чак и код оних малобројних који се по сваку цену труде да негирају другу половину сопственог идентитета.

Концепт идентитета требао би да служи као културно богатство, али је често “камен око врата” поготово за оне који имају два. Тешко је одлучити на којој страни бити, мада мислим да и не треба доносити радикалне одлуке јер нема потребе за тим. Живети у једној земљи, али поштовати обичаје и културу земље порекла, је идеална комбинација да би се обогатили своје знање и културу. Не може се поштовати култура једне државе, ако се не познаје или не поштује култура земље порекла.

Битну улогу у свему томе игра и породица. Планирана и намерна едукација са циљем да удаљава људе од интеграције, феномен који је често присутан у неким породицама, може јако лоше утицати на прихватање “другачијег”.

Са друге стране, ко има потребу да се интегрише – што је и дужност и обавеза особе која је одлучила да живи овде – мора схватити да је интеграција процес који иде много даље од причати добро један од националних језика, и да интеграција сигурно није једноставан и брз процес.