Господин Димитријевић Владимир рођен је у Скопљу (БЈРМ) 28.03. 1934. Син Димитрија златара и часовничара и Василке. Ожењен. Завршио је класичну матуру у Београду, али из политичких разлога није могао да упише студије. 1954 емигрира (бежи) у Швајцарску. Бави се различитим пословима пре него што у Нојенбургу а касније у Лозани постаје трговац књигама (књижар). Године 1966. оснива издавачку кућу «Наш дом» (Време човека) која је до сада издала преко 3000 наслова. Димитријевић преводи и издаје значајна дела словенских аутора као Александра Пушкина, Андреја Белија, Василија Розанова, Василија Гросмана, Александра Зинвљева и других. У свом програму он уводи такође и дела аутора из Западне Швајцарске. Штампа сабрана дела Хендрија Фредерика Амиела, Чарлса-Алберта Кингрија и Георгија Халдаса – као и дела швајцарских аутора на немачком језику као Лудвига Хола, Роберта Валсера и  Фридриха Дуренмата. Димиртријевић је издао и збирку «Poche Suisse ». У односу на ратове на Балкану у годинама између 1991-95 заузео је један јасан просрпски став.

Ову кратку биографију господина Димиријевића пронашли смо на интернет страници историјског лексикона Швајцарске. Похитали смо онда на Женевски сајам књига и у улици Фјодора Михаиловича Достојевског (а где би другде?) пронашли господина Димитријевића, да са њим попричамо о свему. Да онако из прве руке сазнамо од кога је то бежао из Србије и колику је цену морао да плати због «јасног просрпског става» при распаду СФРЈ. Сачекали смо да власник издавачке куће на свом штанду поздрави све госте и посетиоце, а онда смо отпочели разговор.

Господине Димитријевићу на сајту историјског лексикона Швајцарске стоји да сте рођени у БЈРМ?

Да моја породица је родом из Велеса.

Из Титовог Велеса?

Не из Титовог младићу, само из Велеса. Из свега што је било Титово ја сам морао да бежим. У мојој шестој години ми смо се већ преселили у Београд. Ту завршавам основну школу и класичну гимназију.

Онда следи покушај уписа на факултет у Београду. Том приликом настају проблеми за Вас. Шта се ту уствари десило. Нисте прошли пријемни или..?

Не могу да кажем да нисам прошао. Само, ја нисам хтео да похађам факултет на који су ме они одредили. Ја сам хтео да студирам књижевност  а они ме распоредили на правни факултет. А у томе време правни је био било шта, нешто неодређено, рекао бих ништа. И сви реакционари су били стављени на правни факултет, а остали који су ишли у линији комунизма и партизанштине они су могли на књижевност, медицину, у инжењере, дипломате. Једном речју све оно сто је било интересантно, креативно и вредно ја сам морао да заборавим. За мене није било никакве шансе да се упишем на те факултете.

Ако сам Вас дорбо разумео, Ви сте полагали пријемни на факултету за књижевност, а они су Вас пребацили на права.

Не,не. Ја нисам могао ни да замислим могућност уписа на књижевност. Они су мене просто распоредили на права. Дете из такве породице као што је била моја, није имало никакве шансе. Мој отац је био у затвору. Политика, економија, трговина – све је то ишло на гиљотину. То је било време кад су главе падале као ништа.

Из тих разлога ви напуштате земљу?

Ја не напуштам земљу као туриста. Ја сам побегао.

Класични бег од комунистичког режима?

Накласичнији. Без личних докумената, без родитеља, без икога.

Овде на западу је преовладавало а и дан данас влада мишљење да је Брозов комунизам био либеларни, да прогона неистомишљеника није било. Због чега сте Ви онда морали да бежите? Због чега је Ваш отац био у затвору?

Мој отац је у то време био чувени златар, часовничар у Београду и сметао је због тога што је био слободан човек који је знао да мисли својом главом. Највећи грех био му је тај што је био на страни генерала краљеве војске Драгољуба Михајловића. То је био печат за нашу породицу, а кад се томе дода да је био један од јачих приватника у Београду, онда Вам је јасно зашто је тај наш капитал морао бити ликвидиран.

Имовина Ваше породице је национализована, приватна својина отета од стране комунистичке власти, отац у затвору и Ви сте се одлучили за бег. Да ли сте намерно изабрали Швајцарску или са јасним плановима и циљевима?

То је веома тешко и замислити. Избегли сте од комунизма.Фамилија десеткована, отац у затвору. Ја сам само хтео да се избавим од тог хаоса, из те мећаве и комунистичког лудила и отимачине. Мислима и плановима за будућност ту није било места. Једина адреса коју сам имао била је једна фабрика сатова у Грехену са којом је мој отац садрађивао. Када сам код тих људи стигао онако без личних докумената и без ичега, они су морали да оду у Берн и да потврде мој индетитет и да сам ја син Димитрија Давидовића. Тако сам добио дозволу за привремени боравак у Швајцарској.

Како је даље текао Ваш живот у Швајцарској? Како сте се сналазили? Шта Вам је помогло да се интегришете и боље сналазите?

Није било ни мало лако. Ја нисам познавао језике који  се у Швајцарској говоре. Пошто сам енглески говорио поприлично добро (већ од шеснаесте године сам преводио неке списе са енглеског) онда сам се са људима споразумевао углавном на енглеском. Морао сам тада да прихватам различите послове. Радио сам и као помоћни радник на грађевини и као баштован и друге различите физикалије. Ја сам поседевао само привремену боравишну дозволу, радну не. Великих проблема сам имао да дођем до сталне боравишне и радне дозволе. Пошто је Југославија у то време била тај такозвани Несврстсни свет, швајцарске власти су пазиле на односе са нашим дипломатским представницима. Мени су стално говорили да морам да одем. Нисам тада довољно познавао Швајцарску бирократију. Нисам из прва могао да препознам да је то био блеф. Доста сам се плашио за свој статус и будућност. У то време сам радио у једној фабрици у Грехену и похађао један језички курс који ме је и спасао да останем. Говорио сам им да кад завршим са курсом онда ћу напустити земљу. Велика моја срећа је била у томе што сам тада упознао једног универзитетског професора руског језика. Био је то прави човек и велики, велики Рус. Ја онда њему објасним ситуацију. Он ми одговори да пошто говорим руски, могу да долазим код њега и он ће ми давати печат који ће ми омогућавати да даље остајем у својству студента. Тако сам ја током седмице радио у фабрици а суботом одлазио код професора по печат. За коначни статус и добијање радне дозволе највише дугујем својој левој нози са којој сам веома добро ударао фудбал. Фудбал сам тренирао још у Београду и моја љубав према тој игри је била тако велика, да нисам могао да одолим а да не почнем са тренинзима у Грехену. Тренер фудбалског клуба, један Аустријанац који је живео негде на граници са Словенијом, увидевши мој таленат, успео је да изејствује да ми спонзор клуба идејствује радну и боравишну дозволу. У својој књизи «Живот је округла лопта» ја сам записао «хвала мојој левој нози». Дошао сам због своје главе а све сам добио због своје ноге.

Како је дошло до тога да Ви израстете у једног ог највећих издавача на простору Швајцарске. Сви врло добро знамо да што се човек више успиње све јачи га ветрови дувају. Шта сте ви све морали да претрпите на свом путу ка успеху.

Прво сам био књижар. И онда сам имао одређени циљ. Желео сам нешто да урадим. То сам могао само на један жесток начин. Рекао сам себи: За две године научићу француски језик како треба, за три доста тога о швајцарској и француској литератури. Већ имам багаж (знање) са енглеском и литературом САД-а, коју ја много волим. Руски језик и писце сам већ довољно познавао, читајући их и у оргиналу и у преводу код нас. Тих шездесетих година, посећујући књижаре у Лозани и листајући каталоге књига, увидео сам шта овде излази и шта се чита, нарочито из словенске литературе. Онда сам рекао: «Ово је апсолутно скандал». Не због тога што ја мислим да је словенска литература добра, већ зато што су капитална дела словенске књижевности остала непреведена. Они не дају ништа,најбоље писце не преводе. Многи нису преведени због изузетно јаке левичарске цензуре у то време у Француској. Интелектуалци су били левичари и многи су били стипендисани од Москве, да не преводе оно што је добро, него оно што њима погодује. Тако је један велики део руске литературе био цензурисан у Паризу, Лондону, о Немачкој да и не говоримо. У мени је онда сазревала мисао да сам ја послат овде да направим један куртулолошки мост између моје отаџбине, моје литературе и моје културе са западом, а превасходно са Швајцарском.

Ви целокупну словенску литературу доживљавате као своју?

Апсолутно. Да још додам православну. Ја то не кажем због Цркве, већ због тога што у православљу постоји један звук, један тон, кога други не поседују, у сваком случају.

Те године када сте превели роман Милоша Црњанског «Сеобе», он је проглашен за најбољи страни роман на француском језику.

Да. Тада су французи говорили: «Сервија, Црњански». Те године сам превео и велике руске писце, оне праве дисиденте. Њих нико није смео раније да објави јер је Совјетски Савез плашио људе. Ја сам ето био храбар и њих објавио. Испоставило се да се храброст исплатила. Постао сам миљеник слободоумног света.

Тај слободоумни свет Вам се ипак почетком деведесетих замерио због јасног просрпског става у Југословенској кризи. Да ли су од Вас очекивали неки мекши, компромиснији став?

Што се Југословенског проблема тиче, ја сам на ту тему објавио много наслова. Ја ту не могу да заступам никакав мекши став. Стао сам на страну Срба не због тога што сам припадник тог народа, већ искључиво због тога што сам убеђен да сам тим својим ставом бранио истину. Ја сам самосталан, не зависим од никога и радим онако како мислим да је најбоље. Кад се десио распад Југославије, медији су се под утицајем цензуре и центара моћи ставили на страну свих српских противника. Већина уредника и издавача зависе од својих финансијера и морали су да говоре, пишу и објављују оно што газдама одговара. Ја сам поново ризиковао живот и ставио се на страни Србије. Кад сам бежао од Титових партизана и комуниста ризиковао сам, кад сам објављивао руске дисиденте опасност је поново претила од комуниста али тада совјетских, када сам бранио Србију опасност је претила од хрватских и албанских сепаратиста али нажалост и од демократске Европе. Поделу Југославије сам још одавно предвидео. Човек није морао бити пророк да би увидео очигледности. Имајући у виду како се други народи односе према тој земљи распад је био неминован. Погледајте само Хрвате. Историјски јаз и раздор између Срба и њих је дубок и велики. Ми смо одувек желели два различита пута. Срби су у ствари наивне будале. Увек страдају за неко лажно братство и јединство, а упорно се за њега залажу. Никако да се ослободимо комплекса. Ја не желим да имам комплексе према никоме. Не само према Албанцу и Хрвату, него и према Енглезу. Ја сам то научио и ту школу платио.

Поменули сте малочас и опасност која је долазила од демократске Европе. Колико су ти људи који себе називају демократама истински толерантни. Нису ли они искључивији према својим неистомишљеницима од тоталитариста против којих се тобоже боре?

Ако се људи који погрешно схватају и интерпетирају демократију дочепају власти, онда прети опасност да то израсте у један тоталитарни режим, којем комунисти нису ни до колена. Они своје ставове истичу као једино исправне, само они знају истину и само вас они могу извести на прави пут. Ја не кажем да само ми Срби знамо истину и да је само ми бранимо. Али само желим да кажем да треба да се саслуша и наша страна. Желим да понудим наше писце и дела и да кажем да и ми имамо нешто што вреди, па ако они то немају, ево ми нудимо. Ове наше квази демократе у Београду више не знају шта да ураде да постану Европљани. Не постаје се тако Европљанин. То је погрешно.

Владика Атанасије их назива «Еврослинавци».

Наравно. То је то. Владика зна у чему је ствар. Он је теолог, има догму и њему је лакше. Али кад ја узмем овај мој посао. Ја кажем ајде да разговарамо. Књижевност је једна огромна ствар. Ми имамо веома добре писце, једну од најбољих књижевности, која недостаје западу, Америци, било где.

Да ли та наша књижевност и мисао носи у себи идеје и поруке које не одговарају новим глобалним идејама и схватањима? Колико је запад спреман да се суочи са проблемима савремене цивилизације и  паланачког мондијализма?

У целом свету је створена једна атмосфера страха. Људи се боје за посао, за породицу, за све. Онда они беже у ситне ствари и размишљају како да се обуку, како да остану млади и лепи. Не можете да убедите те људе да постоји нешто важније од тих њихових ситничарења. И ако Ви сад оћете да кажете да они живе глобално, у глобализму. Не. Они живе у својим кућицама поред телевизора. То је то, живе у заблуди и мисле да су у глобалном свету. Због тога им је страна не само наша књижевност него и писана реч уопште. Њима се лаж виртуалне стварности изгледа допада и не желе ништа да мењају.

Шта је са нашим људима, нарочито са нашом дијаспором која доживљава велику кризу идентититета? Како њих пробудити и вратити им самопоуздање? Како исправити поремећени систем вредности који су усвојили и инспирисати их за један другачији начин живота?

Наши људи су нешто посебно. Комунизам их је научио да је култура и књига нешто што се даје џабе. Наш човек потроши педесетак франака на туру пића, а када му кажете да је цена књиге петнаест франака, онда то њему испада скупо. У раду са нашим људима мора се имати много стрпљења. Добар је то народ. Када би само прочитали неколико књига из своје историје и историје земаља у којима живе, све би им било јасније и лакше. Мислим да нам је највећи проблем то што смо изгубили поверење једни у друге. Никад да до краја неког похвалимо. Све у смислу, добар је али… Ја често пута питам шта али? Ајде да једном избришемо то али. Па чуо сам или чула сам… Оставимо то чуо сам и рекла казала и повратимо поверење једни у друге. Многе су нас невоље снашле. Ни један нас ужас није заобишао. Хитлер, усташе, комунизам, Тито, грађански ратови, бомбардовање нато трупа. Народ који је све то преживео и остао читав, велики је народ.

Дакле ипак сте оптимиста?

Да, оптимиста сам. Постоји један нараштај који другачије размишља, који се окреће Богу, вери и православном наслеђу. Та генерација скинуће са својих плећа непотребан терет  комплекса и моћи ће да одговори свим искушењима које модеран начин живљења намеће.

Разговор водио: Бобан Петковић