Са отварањем пролаза Готхард (Gotthardpass) с почетка 13. века, област око Валдштетеа (Waldstätte), данас Фирвалдштетерсе (Vierwaldstättersee), постала је стратешки а и привредно интересантна регија. Због тога су Хабзбурзи појачали своје територијалне претензије у овој регији око Фирвалдштетерсеа. Послали су намеснике у земљу где су становнике кантона Ури, Швиц и Унтервалден (Uri, Schwyz, Unterwalden) угњетавали и од њих убирали огромне порезе.

Честити људи из кантона Ури, Швиц и Унтервалден те догађаје нису посматрали скрштених руку. На Рутлију (Rütli) 1291. запечаћен је савез ових пракантона. У регији око Валдштета под вођством Вернера Штауфахера (Werner Stauffacher) из кантона Швиц, Арнолда Мелхтала (Arnold Melchtal) из кантона Унтервалден и Валтера Фирста (Walter Fürst) из кантона Ури ствара се савез како би моћне аустријске намеснике Геслера (Gessler) и Ланденбергера (Landenberg)) протерали из њихове земље.

Брђанин Виљем Тел је у то време живео у Шехеналу (Schächental) у једном стрмом и неприступачном делу. Рођен у Бирглену (Bürglen), кантон Ури, живео је на имању богатом травом које је наследио после очеве смрти. Стрмо земљиште које чврсто грађени Тел обрађује са својом породицом окружено је високим планинама и бљештавим белим врховима. Телов посао је тежак али је довољан да нахрани сва гладна уста у његовој кући. Да би увек било довољно хране на столу Вили (тако су га звали пријатељи) је често одлазио у лов. Тел је са својим самострелом одличан стрелац. Он је чувен у свом селу, а и шире, по томе да је са својим самострелом најсигурнији и најпрецизнији стрелац. За време лова не постоји довољно брза дивокоза или довољно спретан зец који би без страха умакли стрели из Теловог самострела.

Виљем Тел је упркос оскудном животу задовољан са собом и са светом. Његова супруга Хедвиг даровала му је два предивна сина који су се звали Валтер (Walter) и Вилхелм (Wilhelm). Синови су им приређивали пуно радости.

Као и увек, једном месечно, и овог пута Виљем Тел силази у долину како би обавио куповину у оближњем месту Алтдорфу (Altdorf)), у пратњи свог сина Валтера.

Како је сазнао од својих суседа, у Алтдорфу намесник Херман Геслер влада све оштрије и бруталнији је. Намесник је велики тлачитељ над становницима кантона Ури. Он стално проналази ужасне начине како би малтретирао своје поданике.

Кад су стигли до пијаце у Алтдорфу приметили су да влада некаква гужва око главног трга. Појединачно се могу приметити и намесникови војници.

Насред трга био је окачен један шешир. Овај шешир морали су сви намесникови поданици да поздраве, као да сам намесник стоји на том месту. Али Виљем Тел не хаје за такве бесмислене законе.

Незаинтересован, пролази поред стуба и не брине за то што на стубу стоји окачен шешир намесника Геслера. Војници који стражаре око шешира окаченог на стубу грубо га заустављају: „Хеј сељаку, поздрави свог намесника!”. На то одговора Виљем Тел: „Ја видим само шешир, не могу да приметим тамо никаквог намесника Геслера! Нисам ваљда луд да поздрављам тамо неки шешир!” Војници се разбеснеше и зграбише чврсто Тела, који није пружао отпор. У међувремену окупио се и народ.

Појављује се и Геслер, кога су позвали. Он препознаје Тела. Знао је да је врстан стрелац. „Тел, зашто не поштујеш моје законе?”

Тел: „Зашто бих поздравио шешир окачен на стубу? Па то је лудост!”

Бесан због такве дрскости, намесник Геслер наређује да зграбе и ухапсе Тела. Виљем Тел све ово трпи без пружања отпора. Ово је намесника још више разбеснело. Да би Тела избацио из његовог резервисаног држања, тирански намесник је у тренутку смислио једну језиву игру. Он наређује да ухвате и малог Валтера, Теловог сина.

Окренувши се према Телу: „Теле, зар ти ниси надалеко чувени мајсторски стрелац. Своју слободу можеш добити уколико самострелом изведеш једно добро гађање.” Геслер увлачи руку у бисагу и извлачи једну црвену сочну јабуку.

„Само треба да погодиш ову јабуку.” На то помисли мајсторски стрелац Виљем Тел, „Па то ја могу и левом руком“.

Али Тел није рачунао на Геслерове мрачне мисли.

Намесник наређује Теловом сину Валтеру да се постави испод једне липе која је удаљена 80 метара. Затим одлази до Валтера и ставља му јабуку на главу и обраћа се Телу: „Ова јабука на глави твога сина је твој циљ. Ако промашиш јабуку, твој син ће умрети. У супротном, ако погодиш јабуку, онда сте ти и твој син слободни.”

Виљем Тел, коме ништа друго не преостаје, узима свој самострел. Узима две стреле из фишека. Једну ставља поред себе на дохват руке, док другу затеже на самострелу. Затим подиже самострел и нишани јабуку на Валтеровој глави. Тел, иначе увек сигуран стрелац, поче да дрхти и није могао јасно да види јабуку која му је играла пред очима. Морао је да спусти самострел, а другу стрелу да повуче још ближе к себи. Он поново подиже самострел. На његовом челу избија зној. Након дужег нишањења повлачи обарач. Телова стрела у савршеној путањи погађа јабуку. Погодивши јабуку Телова стрела је преполовила јабуку на два дела. Прави мајсторски хитац!

Људи око Тела почели су да се радују и да му кличу. Тел узима другу стрелу и хоће неприметно да је врати у фишек.

Геслер који не жели мимиком да укаже на пораз говори Телу: „Честитам! Одличан хитац стрелче Тел! И као што сам обећао, сада си слободан поданик. Могу ли, међутим, да сазнам шта си намеравао са том другом стрелом?”

На то питање Тел узвраћа: „Да је мој први хитац промашио циљ и да сам убио свог сина Валтера, онда би друга стрела тебе сигурно погодила и убила, тако ми мога имена Тела.” Разбесневши се због Телове дрскости намесник поново наређује да га зграбе и ухапсе. Обраћајући се Телу, Геслер му рече: „У мом замку Киснахт (Küssnacht) ћеш моћи да размишљаш о свом смелом одговору док кожа на  костима твојим не буде остарела.”

Геслер, који у кантону Ури нема пријатеља, жели, што пре да са својим заробљеником Виљемом Телом напусти Алтдорф. Упркос упозорењима да се спрема олуја због јужних ветрова, Геслер наређује да се припреми његов брод у Флиелену (Flüelen). Незадовољни због овога, Геслерови војници тихо негодују, али ипак крећу са бродом на језеру Фирвалдштетлерзе према Киснахту. Заједно са својим заробљеником Виљемом Телом и војницима, Геслер креће у пловидбу на већ узбурканом језеру Фирвалдштетлерзе. Најављено невреме се све јаче приближава. Једра ће морати веома брзо да се увуку, јер невреме постаје прејако. Геслер је исувише горд и не жели да се врати назад у Флиелен. Због тога цела посада и војници морају из све снаге да зграбе весла и кормило. Али невреме постаје све јаче и моћније. Изгледало је као да се природа окренула против маленог Геслеровог брода. Броду прети потоп. Посада и војници страхују за свој живот.

Успаничени Херман Геслер види свој угрожени живот како одлази. Вичући обраћа се Виљему Телу: „Тел, па ти си веома јак и одличан морнар. Спаси нас и ухвати кормило!” Тел је једва приметно климнуо главом. На то је Геслер дао дозволу да одвежу Тела. Овај одмах зграби кормило и узвикује: „Хајде да бочно усмеримо брод до обале стеновите плоче, то нам је једини спас!” Посада и војници су под вођством Виљема Тела веслали за спас свога живота. Упркос узбурканој води и јаким таласима у орканској олуји, Тел успева да брод приближи до обале. Изненада, скоро да је брод већ додирнуо бокове стеновите плоче, он хвата свој самострел са фишеком и једним потезом скаче на обалу. При том гура брод са Геслером назад у узбуркано језеро.

Тел зна да његов живот не вреди ни паре док је Геслер у животу.

Такође, он тачно зна шта се десило и шта сада треба чинити. Овај крај добро познаје. Ту је већ уловио по неку срну и дивокозу. Најкраћим путем пожурио преко брда. Његов циљ је Киснахт, код Ригија. Преко Сисикона, (Sisikon), Брунен (Brunnen), Швица и Арта (Arth), жури да стигне до пута „Холе Гасе” (“Hohlen Gasse”) код Киснахта, где ће у заседи чекати намесника. У сигурном скровишту покрај пута „Холе Гасе”, он чека. Зна да намесник овим путем мора да прође, јер другог пута који води до Киснахта нема. Он на том месту и даље стрпљиво вреба. Пролазе сати. Одједном се појављује намесник. Геслер, који је, ипак успео да се спасе из узбурканог језера, пристиже на коњу заједно са својом пратњом. Тел намешта стрелу на свом самострелу. Нишани и повлачи обарач. Са оном другом стрелом коју је још у Алтдорфу ставио у свој фишек, Виљем Тел убија тиранског намесника.

Телова јуначка дела су се брзо прочула по целој области око Валдштетеа.

Ово дело ојачало је покрет за слободу и независност у старој Швајцарској.

Области око Валдштетеа, подстакнути Теловим деловањем, убрзо након тога ослободиле су се од намесника а народ је од тада па све до данас постао слободан и независтан.

Тел се после овога борио и у суровој бици код Моргартена (Morgarten) 1315. године на истуреном фронту за своје уједињене земљаке. У овој бици уједињени су савезници из кантона Ури, Швиц и Унтервалден однели победу над војском витезова хабзбуршких војвода. Након тога је Виљем Тел, приликом спасавања једног детета у Шехенбаху (Schächenbach) 1354. године смртно страдао.

Можемо бити поносни на нашег Виљема Тела и у нашим сећањима чувати посебно место за њега. Овде се завршава истинска прича о нашем јунаку.

Али борба за слободу се наставља. Где год се у овом нашем свету угњетава слобода људи, разбуктаће се снажна воља за људску слободу, са захтевом да се заустави моћ тиранина…

Извор: www.tell.ch

Значај Виљема Тела  за швајцарски идентитет

Поставља се питање да ли је Тел стварна историјска личност или само измишљена легенда? Многи историчари који су истраживали Телову личност имали су различите ставове у погледу овог питања. Аугидијус Чуди (Augidijus Tschudi) је 1570 написао своју веома успешну студију под насловом „Швајцарска хроника”. Ова књига је била извор за „Историју Швајцарске” од Јохана вон Милера (Johannes von Müller) из 1887. као и инспирација за Шилерову драму „Виљем Тел” 1804. Ови историчари и писци су били убеђени у историјску личност Виљема Тела. Насупрот њима 1752. Уриел Фројенберг (Uriel Freunenberg), Јосеф Е. Коп (Joseph Eutych Kopp) 1835 и многи други после њих су доказивали да је Виљем Тел легенда која је преузета из нордијских племена. Ми не би да овде улазимо у дубље анализе и дискусије о (не)постојању Виљема Тела а за крај преносимо завршне речи швацарског писца и философа Дени де Ружмона (Denis de Rougemont) који на крају своје књиге „Швајцарска – историја срећнога народа” каже:

„Не може се, дакле, разумети Швајцарска историја ако се не води рачуна о Телу из легенде, будући да је она постала историјска чињеница као стварност колективне свести. Да ли је Тел стварно постојао или није, да ли је убио неког намесника, у суштини нема значај: брањен или оспораван, тај друштвени и спортски подвиг не би, највероватније, ништа битно променио у развоју Швајцарске. Може бити изузет из историје а да ниједан елемент не недостаје. Међутим, без тог елемента немогуће је уистину разумети швајцарски народ: у Швајцарској, у духу Швајцараца, а не у неког другог, сплићу се ти митски мотиви, познати скоро свуда, о стрелцу без мане, о јабуци, перјаници, ослободилачком скоку, о тиранину којем је дошла главе једна бена чистог срца, стварајући национални архетип.

Виљем Тел је стварнији од заставе, јер она је само знак а он је симбол једног народа. (А задивљујући је случај, можда и јединствен, како је тај локални симбол брзо стекао скоро светски углед). Виљем Тел није „створио људе ове земље”, како је писао Виктор Иго, већ су Тела створили Швајцарци. Више је њихов син него што им је отац, више колективно дело него предак, али баш отуд је и најстварнији. Истина је да је мало вероватно како су данашњи Швајцарци стварно одани првацима из феудалног тринаестог века који склопише првобитни Пакт и о којима једва да ишта знају; али је сигурно да је Телов лик веран њиховом идеалу – јер су га они таквог и замислили.„